Plate i penzije po opštinama u Srbiji, 12. 2018.

Праћење динамике фонда исплаћених зарада по општинама требало би да буде основни индикатор регионалних економских кретања. Њиме би се мерила успешност локалних власти у економском развоју али и ефекти мера које спроводи влада, како кроз политику примања запослених у јавном сектору тако и кроз циљано привлачење инвестиција у одређене општине.

Београд и Нови Сад, као урбани центри, разликују се у структури запослених од остатка Србије и то је случај са свим урбаним центрима у Европи и шире. Основна разлика од остатка Србије проистиче из мањег удела запослених у прерађивачкој индустрији и у пољопривреди и већи удео запослених у скоро свим услужним делатностима.

У претходних 20-так година у Србији се догодио слом индустријских гиганата у градовима средње величине и брзи развој услужног сектора у Београду и Новом Саду и то финансија, трговине, саобраћаја, управљачких и свих других услуга. У односу на ове две основне промене, слом индустрије у већим градовима и брзи развој Београда и Новог Сада, постоји и тихо и потпуно умирање више од половина општина у Србији које карактерише релативно мали број становника (испод 50 хиљада) са претежном пољопривредном оријентацијом и угашеном једном или две фабрике, најчешће текстилне индустрије.

„Сиротињске општине“ превладавају територијом Србије и јако је важно знати ефекте промена у политици плата и пензија на живот у њима. На пример, када су плате у јавном сектору и пензије смањиване за 10% 2014. године ово смањење је највише погађало управо мале општине где је једина запосленост у јавном сектору и где је број пензионера значајно већи од броја запослених. И обратно, садашњи раст (или надокнађивање смањења) плата и пензија управо релативно највише повећава потрошњу у мањим општинама. Које су то општине може се сазнати из приложених табела.

У месечном билтену фонда ПИО (линк) на последњим страницама раздвојени су пензионери и просечне пензије на нивоу општина. Приложени су подаци о броју пензионера и о просечним пензијама за децембар 2018.  То сада омогућава упаривање података о запосленима и о пензионерима и о фонду зарада и фонду пензија. У Србији има 71 општина у којој је крајем 2018. било више пензионера од запослених, али су само две, Барајево и Сврљиг, имале већи фонд исплаћених пензија од зарада.

Кренућемо са основном поларизацијом Београда и Новог Сада у односу на остатак Војводине и Централне Србије, а затим ћемо излистати општине које се налазе у крајностима према одабраним индикаторима.

Београд и Нови Сад узети заједно учествују са мало више од 29% у укупном броју становника Србије (без КиМ). У укупној запослености учествовали су у 2018. са 40,7%, а услед 22,7% већих плата од просека (заправо 45,4% од остатка територије, јер они вуку просек навише) учествују са 50% у укупном фонду зарада.

Удео ова два града у укупном броју пензионера је 27,9%. Просечне пензије у њима су за 30,1% веће од просечних (или за 47,5% од остатка Србије), па је њихов удео у фонду исплаћених пензија 36,3%.

Пошто им је удео у зарадама (50%) већи од удела у пензијама (36,3%) то значи да Београд и Нови Сад преливају део уплаћених доприноса у остатак Србије.

У просеку је у Србији било 80,5 пензионера на 100 запослених. У ова два града однос је био 55,2 а у остатку Србије 95,4. У Београду и Новом Саду је исплаћено 29,4 динара пензија на 100 динара од плата, док је у остатку Србије однос 50,1 динара на 100 од плата.

У Београду и Новом Саду је на 100 становника било 42,5 запослена и 23,4 пензионера. То значи да је 32,1 припадало некој трећој категорији становника. У остатку Србије однос је био: 25,4:24,2:50,4.

У ова два града је исплаћено по 27.290 динара од зарада по глави становника и још 8.019 динара од пензија. То је укупно 35.309 динара по становнику у децембру 2018. У остатку Србије од плата је дошло 11.220 динара, од пензија 5.621 динара што је у збиру 16.841 динара.

„Беосађани“ су имали за 143% више примања по становнику од плата, „само“ за 42,7% више од пензија, те су из ова два извора прихода имали у просеку више за 109,7%.

Ово је основна подела на центре и периферију а следи огољавање те периферије на екстремне случајеве неравнотежа и сиромаштва.

У Србији је чак 71 општина имала више пензионера од запослених а предњачи Барајево које је готово имало три пута више пензионера па би оно могло да понесе титулу „српски Мајами“. Још када би наши пензионери имали приходе као амерички паралела би била апсолутно тачна.

Мада Београд и Нови Сад имају 55,2 пензионера на 100 запослених, док је на периферији однос 95,4 на 100, само је 6 општина, од којих 5 београдских и Пећинци, код којих је број пензионера мањи од 50 на 100 запослених. Осим 71 општине која је имала више пензионера још 32 општине су имале до 10% мање пензионера од запослених, што значи да ће врло брзо и оне „прећи црту“ и имати више пензионерских чекова од радних листића.

Након Барајева чак је 17 општина из Централне Србије пре Чоке из Војводине према несразмери у односу пензионера према броју запослених. Махом су то сиромашне пољопривредне општине са релативно малим бројем становника.

Од пензија већина становника Србије преживљава, не живи и док се у Србији одласком у пензију „гаси светло“ у развијеним земљама тада прави живот тек почиње. Немачки пензионери старији од 70 година могли су овог Ускрса да дођу у Студеницу у конвоју од 12 кампера и са два аутобуса, док ретки наши могу да приште нешто слично томе. Само две општине у Србији, Барајево и Сврљиг имале су већи фонд пензија од зарада јер су пензије упола мање од просечних зарада.

Више од 50% од фонда зарада пензије су чиниле у 81 општини, а мање у 79 општина.

Разлику између 35,3 хиљада динара по становнику у „Беосаду“ и 16,8 хиљада у остатку Србије већ смо споменули. Савски Венац, Стари Град, Врачар и Нови Београд немају квалитетне податке о примањима јер су они центри радних места, не и потрошње становника у овим општинама. Према подацима из Анкете о потрошњи домаћинстава од плате (49,1%) и пензије (32,3%) су укупно учествовале са 81,4% у укупним примањима домаћинстава. Ту су били још и приходи од пољопривреде (4,5%), приходи у натури (3,4%), приходи ван редовног радног односа (2,8%), остала примања (2,7%), приходи из иностранства (1,2), поклони и добици (0,7%) и приходи од имовине (0,6%).

Од ова два основна примања више од 15 хиљада по становнику (што је 45 хиљада по просечној трочланој породици) имало је 80 општина а исти број општина имао је мање од 15 хиљада. На дну листе је 10 општина из Централне Србије пре Титела и Опова из Војводине. Ипак, становници ове две војвођанске општине гравитирају послом ка Новом Саду и Београду, па имају знатно већа примања од 10 хиљада динара. А свих 29 општина са примањима мањим од 12 хиљада по становнику сигурно да има и релативно већи значај примања од пољопривреде, у натури и из иностранства у односу на од њих боље стојеће општине.

Приложени подаци односе се статички само на један месец, децембар 2018. Динамички је могуће пратити кретање броја запослених и фонда зарада по општинама, што би могла да буде наредна тема. У односу на 2008. годину ниво индустријске производње није промењен, БДП је незнатно повећан док је ниво потрошње у трговини на мало смањен реално за петину. Интуитивно можемо претпоставити да је целокупан раст БДП-а сконцентрисан у Београду, Новом Саду и још у пар општина које се налазе између и око њих, док се за све остале може мерити дубина оствареног пада, да ли је он (пад) био 10%, 30%, 50% или више од тога.