Penzije i socijalna pravda

Srbi su jedan od najstarijih naroda na svetu. Ekonomska bezperspektivnost smanjuje broj rođene dece van Beograda i Novog Sada, a sela su najviše pogođena padom broja rođene dece. Pri tome imamo i emigriranje iz Srbije usled velike nezaposlenosti i malih mogućnosti za ličnu profesionalnu i materijalnu afirmaciju.

Kratkoročni vremenski rok političarima koji gledaju kako da opstanu na vlasti, ili da na nju dođu, utiče na neracionalna rešenja u vezi sa neophodnom reformom penzionog sistema. A najveći broj izašlih na izbore su penzioneri. Znatno veći od procentualnog udela u punoletnom stanovništvu.

Osim penzionera imamo i zaposlene i nezaposlene kao punoletno stanovništvo (imamo i neaktivne, osobe koje su izgubile nadu da će ikada naći posao). Osobe koje bi da radom dođu do prihoda. Puna zaposlenost aktivnog stanovništva, tačnije dostizanje neke prirodne stope nezaposlenosti od 5%, trebalo bi da bude osnovni cilj vlasti u pogledu vođenja ekonomske politike. Slepilo kratkoročnog opstanka na vlasti to ne vidi niti želi da vidi.

Broj zaposlenih u Srbiji smanjen je za 183 hiljade od septembra 2008. do jula ove godine godine. Sa 1.994 hiljada na 1.811 hiljada zaposlenih. Broj penzionera, ne računajući vojne, povećan je sa 1.582 na 1618 hiljade. Sa 1,26 na 1,12 zaposlena na jednog penzionera.

Fond isplaćenih zarada je tokom prošle godine stagnirao dok je fond isplaćenih penzija uvećan za rast broja penzionera (i za razliku između rastućih vrednosti tokom 2008. zbog povećanja penzija u februaru i maju te godine). Udeo fonda penzija u fondu zarada povećan je sa 47% pre povećanja penzija u novembru 2008. godine na tadašnjih 52% a sada 53% fonda isplaćenih zarada.

Pošto doprinosi za penziono osiguranje ne prate dinamiku penzija udeo budžeta Republike Srbije u dopuni fonda PIO je sa trećine povećan na gotovo polovinu ukupnih izdataka za penzije.

I odavde proističe moj predlog za promenu obračuna penzija. Umesto procentualnog udela u prosečnoj zaradi, koja raste zbog otpuštanja radnika sa najnižim zaradama, procentualni udeo u fondu isplaćenih zarada. Recimo 55%, više nego sadašnjih 53% da ne ispadne da se zalažem za njihovo smanjivanje. I onda svakog meseca ministarstvo finansija objavi da je fond isplaćenih zarada izneo 60 milijardi dinara i da je za isplatu penzija potrebno 33 milijarde dinara, što pri broju od 1,6 miliona penzionera daje prosečnu penziju od 20.600 dinara. Veći fonda zarada daće veću prosečnu penziju i obratno.

Mesečna promena penzija u skladu sa promenom fonda isplaćenih zarada odgovarala bi pojmu «socijalne pravde». A osnovni fokus političarima bi se preusmerio ka rastu broja zaposlenih kako bi bilo moguće povećati penzije, ali i druge socijalne izdatke. Tako bi i krenuli ka osnovnom ekonomskom cilju države – punoj zaposlenosti.

Insistiranje na zaštiti prava penzionera na sadašnjem nivou direktno će ubrzati smanjivanje broja zaposlenih i otežati buduće isplate penzija. Penzija predstavlja stečeno pravo na osnovu uplata tokom radnog veka u fond PIO. Ali, kako će se stečeno pravo isplaćivati ukoliko za pet godina budemo imali preko dva miliona penzionera, i manje od 1,5 miliona zaposlenih? Telekom će biti prodat uskoro, a nakon njega je malo toga preostalog za prodaju.