Otpusna lista

У Србији је, у време пописа становништва 2011 године, евидентирано 113.956 напуштених станова, док је настањених било 2.423.208 те је на 100 настањена било 4,7 напуштена. Куће и станови нису напуштени на исти начин као што се то догодило у Хрватској, Босни и Херцеговини или у Косову и Метохији. Овде је Свети Петар дошао по своје, а они нису оставили порода или су им потомци давно напустили дом из кога су потекли. Напуштене куће су много чешће у селима (статистички села се називају Остала насеља што значи да нису Градска) те је у сеоским срединама на 100 насељених кућа 9,8 напуштених, а у градовима је 1,5 напуштених.

У Србији је у време пописа било 259 насеља у којима је било више напуштених од насељених кућа и у њима је било 10 хиљада објеката за становање без привремених, сезонских, било каквих станара, ни за одмор и рекреацију… Било је још 594 насеља, села, која су имала од сваке четврте до сваке друге напуштену кућу (али мање од насељених).

Проблем би настао, ако ови подаци већ нису проблем, уколико би смо сабрали привремено ненастањене са напуштеним становима и ставили у однос са настањеним становима. Привремено ненастањених у време пописа је било 475.759 станова те је у збиру на 100 насељена било 24,3 ненастањена, привремено или трајно. Еуфемизми су милозвучни па се сећам израза„на привременом раду у иностранству“. Нисмо поменули 177.989 станова за одмор и рекреацију ни 23.530 који се користе у време сезонских радова, јер није лепо се бавимо оваквим мислима баш када почиње пролеће и креће да буја живот у нама и око нас. Довољно је речи да на четири настањена имамо по један ненастањен стан и могли би да рекламирамо нашу мајчицу земљу са „дођите у Србију, земљу духова“. У половини укупног броја насеља на 100 насељених има 30 и више напуштених и привремено ненастањених стамбених објеката, а у 560 насеља, што је свако осмо, има више ненастањених од настањених станова.

Сад, и ови настањени станови су климава категорија, јер је пуно старачких домаћинстава у чије станове још само порезници уђу, свачега има. А има и онај Бајагин стих „људи беже, људи беже, људи беже, људи одлазе“.

У даљем тексту се нећемо бавити становима већ бројем душа по насељима, ма колико да је ово материјалистичка цивилизација, и ма колико да је још мало душевности остало у људима.

Следи „духовна игрица“ и динамици гашења насеља по петолеткама. Унапред се извињавам свима које може да увреди назив текста јер ја у животу нисам провео ни један дан у болници а да би знао шта то значи и колика је радост када вас из њих отпусте. Сад, постоји и вид отпуштања који не враћа у станове са стално насељенима, што нам је овде тема.

Овде ћемо излистати насеља према томе када можемо очекивати да ће остати без иједног становника. При томе користимо две веома оптимистичке претпоставке, а то су (1) да нема интерних миграција, ко је где рођен тамо и остаје (што гарантује да ће бити живота у свим насељима где су рођена деца у време пописа и у 2096 години), и (2) да ће сви живети више од 85 година, мада је просечан животни век у Србији битно краћи.

Такође је оптимистичка претпоставка о броју рођене деце по петолеткама. Број рођених зависи од броја рођених у претходних пет година и односа броја становника узраста од 30 до 34 године према броју од 35 до 39 година. Уколико је ових млађих, до 35 година, више, више ће и деце бити рођено, и обратно.

До 2016. године без становника се претпоставља да ће остати само два насеља, Мрковица у општини Лесковац и Јаворје у општини Власотинце.

До 2021. године без насељеник кућа ће остати само четири насеља: Басара у општини Пирот, Колуница (Сурдулица), Алдина Река (Књажевац) и Голешница (Алексинац).

У 2026. години само два насеља би могла да остану ненастањена а то су Виље Коло у општини Лесковац и Покрвеник у општини Рашка.

Ни у 2031. години нема већег списка насеља за сличицу већ су само 3 и то: Рајчевце (Трговиште), Буколам (Прокупље) и Грапа (Димитровград). Мање од хиљаду житеља имаће 3661 насеље, док је у 2011. години било 3697 па се из ових података још увек не види провалија. Подсетићу, нисмо рачунали са миграцијама ка урбаним језгрима, ни са „људи беже, људи беже, људи беже, људи одлазе“. А уз све живе, здраве и веселе од живота у Србији, тада би у Србији било 522 хиљаде становника узраста од 80 до 84 година, и 233 хиљада млађих од 5 година, што значи да ће тада да се смањује број становника за по 60 хиљада годишње. И то најмање.

У 2036.  години већ имамо пристојних 7 насеља без становника.

У 2041 години број ненасељених насеља, која су имала житеље у 2036 години, али се не очекује да ће имати у овој циљној години, биће 12.

У 2041. години, под оптимистичком претпоставком да ће сви који су у 2011 години имали 55 година доживети 85. годину, имаћемо 589 хиљада старијих од 85 година и 223 хиљаде млађих од 5 година, што значи да ће се број становника смањивати за више од 70 хиљада годишње. Без рачунања са краћим животним веком, емиграцијом и
мањим фертилитетом.

Е већ 2046. година ми доказује да је вредело уложеног времена и труда да се бацим на овако инспиративан посао, јер се од 2014 до 2046 године може очекивати да ће остати ненастањено 30 села, или сваке године по пет. То већ постаје снажна динамика која захтева да са још више елана наставим овај посао.

У 2051. години можемо очекивати да ће још 17 насеља остати ненасељено.  До те године ће се смањити значајно број
становника па ће и годишње смањивање износити мање од 60 хиљада.

Упркос смањивању разлике између броја рођених и умрлих од 2051 до 2056 године можемо очекивати да без становника остане још 33 насеља што је 6 до 7 годишње. Број становника, са свима живим и здравима рођеним након 1971 године био би смањен на мање од 6 милиона, а до 40 година старости имали би 1.888 хиљада грађана док би старијих од 40 година било 4.073 хиљада.

Од 2056. до 2061. године требало би да нестане 37 насеља. Годишњи пад броја становника би у овом периоду био повећан на преко 60 хиљада јер би, у складу са претпоставком о рађању, дошло до наглог смањивања броја рођених, са 195 на 169 хиљада или са 39 на 34 хиљада годишње, док би армија за отпуст и даље била пристојних 488 хиљада. Од 5,6 милиона становника само 1,8 милиона би било млађе од 40 година.

Од 2061. до 2066. године можемо очекивати да ће нестати још 40 насеља. У тој години се може очекивати да у 898 насеља од 4.429 преосталих не буде рођено ни једно дете. У 254 насеља би било рођено по једно дете, а у 1.309 насеља од две детета до десеторо деце. Од 5,3 милиона становника 1,7 милион би био млађи од 40 година.

У 2071. години број становника Србије пао би на 5 милиона, при задатим претпоставкама без миграција, у чему би до 40 година било 1,6 милиона, а преко те старости 3,4 милиона. У овој петолетци нестаће још 33 насеља.

Од 2071 до 2076 године нестаће још 38 насеља. Укупан број становника смањио би се на 4,7 милиона, а број рођених по петолеткама би се стабилизовао у складу са унетом претпоставком о броју рођене деце на око 170 хиљада или по 35 хиљада годишње. У 437 насеља би било мање од 10 становника, од којих нико не би био млађи од 45 година, а при претпоставци да они који се роде у тим насељима тамо и остају.

Тридесет насеља која ће тада бити највећа по броју становника имаће тачно милион становника мање (1.665 хиљада уместо садашњих 2.666 хиљада). Сад, при приливу становника од 15,4 хиљада годишње могу да задрже постојећи број становника, а што ће ове прилично опримистичке претпоставне о нестајању насеља учинити битно динамичнијим.

И тако, кад већ стигосмо до тако удаљене, а светле будућности, ред је да завршимо са обрачунима до краја 21 века. Тада би, када се заврши овај просперитетни век у Србији требало да живи 3,6 милиона становника, од тога 1,3 милиона испод, а 2,3 милиона изнад 40 година старости. Када сам већ за 2076 годину приложио слику мрзи ме да опет правим за 2101 годину. Ни једно насеље у Србији на почетку 22 века не би имало више од 100 хиљада становника (Београд и Ниш су издељени на градске општине)