Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Текст је инспирисан колумном Анте Томића у Јутарњем: https://www.jutarnji.hr/komentari/pise-ante-tomic-gastarbajteri-su-se-nekoc-vracali-doma-danas-vise-ne/7139403/. Обожавам да читам његове колумне и прочитане их делим колегама, а и старој мајци намећем као обавезно штиво. Ова о гастарбајтерским „девицама“ подсетила ме је на мој датум рођења, јер под претпоставком да ме је мајка родила тачно након 9 месеци, зачет сам на католички Божић и два три дана сам „прескочио“ из девице у вагу.
И овај текст ме је подсетио на детињство, гастарбајтерe у селу Трешњевици код Параћина, и свега већ у тексту код Анте, аутомобила, апарата, поклона…
У години у којој сам зачет, 1970, ако нисам краће ношен у мамином стомаку (ваља преиспитати) Југославија је била средње развијена земља. Овде сам Југославију приписао Србији, јер је она била у њеном просеку развијености. Хрватска је била око 20% изнад просека, Словенија око 100% изнад, плус минус који проценат да не цепидлачимо и да не отварам статистичке годишњаке који би ми додатно покварили расположење.
Где је тада била Србија, у оквиру Југославије по развијености? Тик испод Бразила, а испред Пољске и Турске. Била је и 2,7 пута развијенија од Албаније, из које могу слободно јарићи и јагњићи у Србију, у програму економског приближавања и пријатељског развоја односа, а уз изгледну перспективу да ће оваца у Србији бити мање, а козама се број и онако смањује. Била је на 67. месту од 182 земље за које постоје подаци у УНКТАД-овој бази података. Словенија би била на 42. месту, а Хрватска око 60, упоредива са Мађарском, Уругвајем или Мексиком.
Време је текло, тика така, дошла је 1980. умро је Тито, а забринути родитељи су нас избацили из дневне собе и слушали су радио Лондон и Москву, наизменично, и тако данима. Криза дугова још није избила да би се „чуваркућа“ појавио и започео свој смерни посао, а да би кућу сачувао у једном делу, уз исплаћене обавезе кредиторима. Те 1980. године је Пољска била у „моме срцу“, мада то још нисам знао и прошло је још пар година до првог пољупца са Пољакињом у Макарској. Њој и њеним другарицама та Југославија је била појам благостања и слободе, па сам се и ја „продао“ као трејдмарк.
Од 1970. до 1980. БДП по становнику повећан је за 61,5%, па је и Србија напредовала до 61. места на листи према БДП-у по становнику. Мало је недостајало да уђе у прву трећину листе, тада много мањег броја земаљa, јер се Југославија, Чехословачка и СССР још увек нису распали. Тачно 38 долара по становнику да би била испред Монтсерата, а иза Ангуиле и Британских Девичанских острва. Словенија би тада била око 42. места, а Хрватска око 53, упоредива са Малтом, а испред Мађарске и Бразила. Од Албаније Србија је била 3,7 пута развијенија.
А онда је наступила криза и дошао је „чуваркућа“ ММФ и у кући је обитавао до распада Југославије, 1991. Није само Југославија била у вишегодишњој кризи, скоро читав „трећи свет“ је био у њој, и жалио се да су мере које ММФ прописује погубне. Срећом по већину других земаља, нису биле етнички шаролике као Југославија. Када сам био у Вашингтону 1997, организатор програма (International visitor program) питао ме је за „српску“ верзију распада Југославије, пошто је већ имао госте у кући из Хрватске, БиХ, КиМ. Претпоставио сам њихову верзију, па сам само упитао домаћина да замисли шта би се догодило са Америком да се понови Велика депресија. „Кент имеџин“ био је његов одговор, а онда је разумео и моју верзију распада.
Где смо били 1990, по питању економске развијености? Ја сам био у Сплиту у војсци, и џепарац и плата су ми за средњошколске прилике, код самохране мајке два сина, били прилично добри. БДП по становнику је Југославији опао за 9,3% у десетогодишњем периоду, и фрустрације и тензије у друштву су кључали. Нико није „чуваркућу“ оптуживао за ову деценију стагнације, већ су се очи и руке и оружје окретали на други и трећи народ у заједничкој држави. Упркос дугогодишњој кризи и паду БДП-а, Србија није много опала на листи развијености, тек до 68. места, иза Уругваја, а испред Турске. Словенија је била око 49. места, а Хрватска око 62-63, упоредива са Бразилом, а далеко иза Чешке и Мађарске. Србија је била 3,7 пута развијенија од Албаније, а однос је одржавала високим наталитетом у Албанији, а не економским растом у Србији.
Е онда су наступиле „мрачне деведесете“, ратови у Хрватској и БиХ, избегличке колоне из Хрватске, бомбардовање Србије, хиперинфлација, пустошење бивших индустријских гиганата…
2000. годину смо дочекали са Слободаном Милошевићем на власти, а до истека те године плишаном револуцијом он је смењен, а 20. децембра, на рођендан тадашњег гувернера Млађана Динкића, Србија је постала чланица ММФ-а. Током 90-тих Србија (тадашња СРЈ) била је спречена да сервисира своје дугове, а Светска банка и ММФ су инсистирали да започне са отплатом доспелих дугова првој институцији са све каматом и затезном каматом, а да се отпише део дуга Париском и Лондонском клубу… Реформе које морају да боле и да буду тешке, а како би за пар година било боље су започеле и Србија је кренула напред захваљујући обиљу новца за задуживање на светском финансијском тржишту.
Те 2000. Србија је била на 113. месту по развијености, у другој половини листе земаља, а све бивше републике су биле испред ње, чак и БиХ и БЈР Македонија. Словенија и Хрватска су се избориле да заузму своја места на светској листи развијености, јер су до 1990. биле сакривене заједничким називом државе. Србија је од Албаније била развијенија за 43,9%. Ово пријатељско приближавање било је последица како економског слома у Србији, тако и албанског масовног емигрирања у Италију и друге земље, почетком и током деведесетих.
До 2010. Словенија је напредовала за 5 позиција, Хрватска је стагнирала, Србија је претекла 6 земаља, укључујући ту и БиХ и БЈР Македонију, и доспела на поносно 106. место у свету, скоро тачно на половини листе земаља, да буде макар медијана, ако је већ испод светског просека пер капита. Српска сестрица, Црна Гора се од веће сестре еманциповала, удаљила, ушла у НАТО савез, одрекла се заједничког порекла, и затире трагове о икаквом заједништву, још само СПЦ са своје земље да отера и све ће бити бајно и сјајно. До 2010. црногорски БДП по глави (хтедох главуџи, али испало би као вређање, мада то није расизам ако мислим да су им главе и веће и тврђе) постао је за 32,1% већи од српског. А давне 1981. Србија је, упркос кризи, одлучила да је земљотресом разорену и сиромашну обнови… У 2010. Србија је имала за 23,7% већи доходак по глави од Албаније. Разлика у односу на 2000. је преполовљена и наставила је да се смањује.
И тако, стигосмо до задњег податка у бази УНКТАД-а за 2016. Има у бази „чуваркуће“ података и за 2017. и до 2022, али би било грешно загледати се у светле перспективе које нам је ова институција припремила: увек је у другој – трећој години пројекције раст 3,5-4%, али никако у текућој да добаци до 2%. Надајмо се да у овој хоће. Остаје још да видимо какве ће кише и када падати. Ако их не буде крајем јула, још једна лоша пољопривредна година, а ако их буде, као 1991, можемо и да ратујемо (шалим се).
У 2016. је Србија била на 110. месту, испред ње је био Ирак са БДП-ом за 3,8% већим, док је Србија 2010 имала 31,7% већи доходак по становнику од ове земље са којом је поделила тужну судбину, да буде бомбардованa, дељенa и споља узнемираванa. Црна Гора је повећала разлику на 35%, а Србија је од Албаније развијенија само 19,2% (да не гледамо перспективе за 2022). У односу на 2010 Словенија је пала за једно место, Хрватска за 8, а БиХ и БЈР Македонија су се слепиле у рангу и у развијености са Србијом.
И тако, Србија има моћног „чуваркућу“ уз ког су јој перспективе, још од давне 1982, чврсте и стабилне, али пред њом је још много реформи које мора да боле, али резултати ће свакако доћи. „Увијек иста прича“ отпевао би Џони.
А БДП по глави становника је у Србији исти као између 1973. и 1974, тако да сам себи упоредив са узрастом када сам проходавао и почињао да чиним штету по стану, пре него што су 1977. родитељи купили кућу, јер су им велике плате у фабрици каблова то омогућавале.
Кућа је растурена три пута, до сада: СФРЈ, СРЈ и СЦГ.
