Осуђеници по кривицама 1899-1908.

Ако се жели сагледати живот у пуном обиму неопходно је обилазити суднице (и полицију, уколико би то било безазлено) а да би се упознала и тамнија страна живота, а не само она коју желимо да видимо својом вољом, или нуждом преживљавања.

Достојевски је обилазио суднице, а како би се упознао са „руском душом“, и како би прикупљао материјал за своје романе, а и ради разумевања стварности ван личних жеља, интересовања и нужности.

Одабрани период посматрања кривица у периоду 1899-1908 је добар за разумевање разлика између диктаторских режима и демократије (да не стављамо наводнице, јер где је и када истинска демократија постојала?), јер су прве четири године доба политичке диктатуре велеиздајника Александра од белог света, пета је транзициона, а осталих пет припадају периоду демократске обнове.

Када се тумаче овакви статистички подаци треба бити опрезан јер нам није познато стање и ефикасност државе. На пример, да ли је већи број осуђених због крађе последица бољег рада полиције, при истом броју крађа, или се повећао број крађа?

Издвајање специфичних података за диктатуру указује нам да је она релативно фокусирана на угроженост владара, док свакодневни злочини постоје у свим политичких режимима.

На пример, у време диктатуре осуђен је 41 новинар (1894-1901, 1902. и 1903 нема осуда), а осуђено је и 15 наставника и 1 наставница. Након срамотне диктатуре осуђен је само један новинар 1908. и ни један наставник или наставница. И тај један новинар у 1908. је могао бити осуђен због било које од 61 набројаних кривица, а не зато што је писао нешто против власти.

Да су наставници били морални узори указује чињеница да ни један није осуђен у овом другом периоду. Свештеници су осуђени 14 пута у првом периоду, једном у 1903. и 11 пута у другом периоду, вероватно на основу најчешћих људских грехова, јер и они су, у крајњој линији, људи.

Да је политичка диктатура фокусирана на „лајавце“ доказује чињеница да је само 0,96% од укупних кривица досуђено због увреде владаоца. Укупно је осуђено 308 лица због увреде владаоца и то 117 у 1899. и 149 у 1900, да би број био нагло смањен на 10 у 1901, 8 у 1902. и 2 у 1903. Ипак, од 1904. до 1908. је по истом основну осуђено још 19 лица. Штета је имати механизам присиле, а не користити га.

У целом периоду посматрања, највише је осуда било због опасних крађа (28,36%), разбојништва (19,38%), хотимичних убиства са предумишљајем (11,33%) и хотимичних убистава без предумишљаја (8,93%). Из оба четири разлога укупно је осуђено 68% свих осуђених. Ако им додамо и крађу стоке (6,51%) и просту крађу (3,39%) долазимо до 77,9% свих осуда.

Највећи број осуда био је 1899 (4.346) да би пао на минимум 1903 (2.178), повећавао се до 1907 (3.618) и опет се нагло смањио у 1908 (2.181). Да ли ови подаци указују на промене у људској природи, економске циклусе (економска криза доводи до више пљачки, на пример), или ефикасности полиције и судства, из ове перспективе није нам јасно.

Овде ћемо, осим статистичког приказа, још прокоментарисати специфичност осуда жена у односу на мушкарце.

Од 61 врсте кривица жене су се у том времену избориле за равноправност само код велеиздаје и назаренства. У првој кривици осуђене су 4 жене 1906. и 4 мушкарца у 1908, а у другој кривици осуђени су по два мушкарца и жене у 1899. и 1900. О назаренству је 1898. писао Владимир Димитријевић.

Жене су се „истакле“ у односу на мушкарце код убиства ванбрачног детета, тровања, одбацивања деце и беспомоћних (само 2 случаја) и код злоставе (2 жене и 1 мушкарац).

Мени пажњу највише привлаче ове осуде због тровања, јер их је у десетогодишњем периоду било 116 код жена и 41 код мушкараца. Жене су одувек мајстори кухиње па мислим да је овде број потцењен, јер ко зна колико су мужева послале у вечни сан, а да то није у статистици „хотимично убиство са предумишљајем“, где је осуђено 3.163 мушкарца и 488 жена?

Удео жена у свим кривицама био је 3,87% у целом периоду јер је укупно осуђено 1.250 жена од укупно 32.217 осуда.

Највећи удео у укупним кривицама код жена имали су хотимично убиство са предумишљајем (39,13%), убиство ванбрачног детета (12,35%), тровање (9,3%), опасне крађе (8,74%) и разбојништва (4,81%). Збирни удео ових пет осуда у укупним био је 74,34%.

Први Дан жена је обележен 1909. године у САД декларацијом коју је донела Социјалистичка странка Америке (линк), а наше прабабе су већ имале повелика права, ако је судити по њиховом учешћу у велеиздаји, опасним крађама, разбојништвима и другим делатностима за кривицу и осуду. Нашим прабабама Дан жена није био потребан – владале су свакога дана у свакој години.