Oporezivanje bruto zarada kao mera pronatalitetne politike u EU

У Србији избори одавно представљају политичке спотове и билборде свих учесника уз коришћење јавног и приватног сервиса власти како би то оне и наставиле да буду. Некада давно, пре више од 20 година, знали су политичари да завире и у штале, макар за секунд, да им се не смучи, да их ухвате камере како брижно загледају у унутрашњост а затим оптимистички изабраном сељаку обећавају бољи живот ако за њега (њих) сви сељаци гласају. То је давно прошло време. Да ли је било времена и када су се обећавали бољи услови за рад запослених, већа примања радницима са децом? Не сећам се. Билборди, спотови и велики успеси, највећи до сада да помислите да живимо у најразвијенијој земљи на свету којој сви завиде, а не у сиротој Србији.

Ако је неко некада нешто критиковао у економској политици, и обећавао да ће се понашати другачије, чим би постао власт настављао би стару политику економског либерализма и бивао је због тога хваљен од ММФ-а, Светске банке, Америчке привредне коморе, Наледа, домаћих привредника тешких пар стотина милиона евра (њима либерализација радних уговора годи, никако не штети), од кога све не. А ниво индустријске производње у Србији нижи је за преко 50%, у односу на пре више од 30 година, БДП је још увек нижи него тада, има нас много мање, све смо старији и све је мање деце. Та демографска старост је одлична за обнављање власти јер су старци уплашени за пензије, а и добрим делом сенилни па се сећају времена од пре 40 и више година када су они били млади и када су стицали и уживали. Још боље је то што има све мање деце јер тако се смањује број могућих револуционара. Шта ти балави уопште знају и хоће?

Овде нам није тема суморна политичка, економска, демографска, и свака друга, стварност, већ презентација опорезивања зарада у готово свим земљама у Европи у складу са структуром породица, изузев у Србији, Црној Гори, Бих и у Албанији. Можда ће нам, у некој даљој будућности, ЕУ или ММФ предложити промену начина опорезивања бруто зараде, и да ће такву промену поздравити све међународне и „националне“ агенције и институције, а којом ће се признати да родитељи који издржавају децу имају и веће трошкове, па да би требало да буду мање опорезовани.

У свакој пруженој прилици, овде на порталу, на радио Београду, Спутњику, где год, заступао сам став да треба свим родитељима приликом рођења детета дати по најмање 10 хиљада евра. Нисам био у праву. У свим европским земљама, изузев нас и споменутих, родитељи добијају неколико пута више новца кроз пореске олакшице на бруто зараде, а у односу на једнократну помоћ.

 

Однос нето и бруто зарада у ЕУ у 2019.

 

Одговор на питање колика је просечна зарада у некој земљи ЕУ је веома сложен, јер је неопходно знати каква се пореска политика примењује и о каквом појединцу или породици се ради.

Евростат приказује статистику просечних зарада према 13 категорија породица, 7 самачких и шест са брачним паровима, једна самачка са двоје деце, један пар са једним запосленим и двоје деце и три пара са двоје деце и различитим примањима брачних парова у односу на просечну зараду.

Разлике се крећу у односу 1:4, од самца са 50% од просечне плате до пара са две просечне зараде.

Просечна годишња бруто зарада у ЕУ износила је 34.887 евра (2.907 евра месечно) и кратала се у распону од 60.770 евра у Луксембургу до 7.771 евра у Бугарској. Ван ЕУ просечна зарада, за земље за које Евростат прикупља податке, била је 70.127 евра на Исланду, 62.400 у Норвешкој, 50.965 у САД, 46.485 у УК и 42.853 у Јапану.

Просечна нето зарада у ЕУ у 2019 износила је 23.617 евра (1.968 евра месечно) и кретала се у распону од 42.584 евра у Луксембургу до 6.030 евра у Бугарској. Ван ЕУ кретала се у распону од 49.976 евра у Исланду до 33.262 евра у Јапану.

Однос бруто и нето зарада разликује се у зависности од политике социјалне заштите особа са мањим примањима и са децом. У ЕУ је разлика била у распону од 93,9% бруто зараде код самца са платом од 67% просечне са двоје деце до 62,1% (37,9% су порези и доприноси) код самца са 167% од просечне зараде. У свим земљама у ЕУ и ван ње ове две категорије, међу 13 одабраних, представљале су екстреме у опорезивању.

Нето зарада је била већа од бруто примања код самаца (67% од просечне зараде) са двоје деце у ЕУ и то у: Бугарској, Чешкој, Естонији, Ирској, Француској, Кипру, Луксембургу, Холандији у Пољској. Осим примљене бруто зараде постоји и социјална помоћ која чини примања већим (дечији додатак…).

Највеће разлике у % нето зараде у односу на бруто, између две категорије у крајности, биле су у Холандији, Аустрији, Луксембургу, Данској, Белгији и Словенији.

Разлике између бруто и нето зараде кретале су се у распону од 21.127 евра. Највећа разлика постојала је код пада без деце (22.555) а најмања код самца са двоје деце (1.429 евра).

Највећу разлику имали су парови без деце у Немачкој (41.029) и Данској (40.616). Највећу разлику у корист нето зараде, у односу на бруто, имали су самци са двоје деце на Кипру где је она износила 4.122 евра.

 

Претпоследње две табеле приказују удео нето у бруто заради и разлике између бруто и нето зарада према категоријама породица.

Из односа нето и бруто зараде очигледно је да постоји промишљена политика у свим земљама која подстиче формирање породица и материјалну подршку родитељима са децом.

Самци са двоје деце готово да и немају одбитке од бруто зараде док су парови без деце и самци са надпросечним зарадама веома високо опорезовани.

Ови подаци указују на потребу да се у Србији промени политика и уважи стварност да нису у истој позицији самци и парови, нити самохрани родитељи и родитељи са приходима испод просечних. То не значи идеју да се запослени без деце додатно опорезују већ да се они са децом мање опорезују.

 

 

Последња табела приказује разлику у годишњим нето приходима за три типа породица са децом или без ње.

Код самаца без деце и са двоје деце, при 67% од просечних бруто зарада, разлика у просеку износи 4.871 евра у ЕУ, што за 18 година даје 87.678 евра веће приходе самохраном родитељу. Најмања је у Румунији (506 евра) а највећа у Данској (10.956 евра), па се креће у распону од 9.108 до 197.208 евра. И месечни додатак од 41 евра у Србији би самохраном родитељу доносио приход од непуних 5.000 динара којим би могао макар једно дете да нахрани. Ми имамо дечији додатак и друге видове социјалне помоћи материјално угроженима, али је питање да ли су они доступни свим родитељима са овим примањима (нето зарадама мањим од око 40.000 динара) и да ли сви самохрани родитељи аплицирају за помоћ и прикупљају сву неопходну документацију?

Разлика у примањима код парова са децом и без деце, где је један члан са просечном зарадом, а други са 33% од просечне је мања и износи 3.081 евра у просеку у ЕУ, што је 55.458 евра за 18 година и сасвим је довољно да се уштеди за куповину стана једном од деце. Разлика је најмања у Шпанији (472 евра) а највећа у Аустрији (8.168 евра), што значи да се креће у распону од 8.496 до 147.024 евра.

Код парова у којима оба члана примају просечну зараду разлика је у просеку 3.216 евра (57.888 за 18 година) и креће се у распону од 41 евра у Бугарској до истих 8.168 евра у Аустрији, па се креће од 738 до 147.024 евра у периоду од 18 година.

Надам се да ови прорачуни неће бити злоупотребљени као идеја да се додатно опорезују самци и парови без деце, како се уосталом све идеје и злоупотребљавају, већ да ће нам нека од међународних институција то тражити као услов за неки нови програм кредитне „подршке“. Какве смо среће, пре ће тражити додатно опорезивање родитеља и смањивање постојећих трансфера материјално угроженима.