Odnos broja zaposlenih, penzionera i nezaposlenih u 2013. godini

У септембру 2013. године број запослених лица, не рачунајући запослене у војсци и полицији, у Србији смањен је на 1.705.256 лица, што је упоредиво са бројем запослених у 1976 години (са 1977. ако укључимо и органе силе). Просечан број пензионера у 2013. години био је 1.711.699, мада је на крају године достигао 1.722.649 лица. У односу на ту давну 1976. годину, када сам је играо кликере испред „три солитера“, а супруга ми је била у пеленама или још у преднаталном
стању (тада је растао број запослених по 4.750 месечно), број пензионера повећан је 3,9 пута. Да бих се и ја вратио у пелене, након избора наши реформатори и модернизатори би требало да отпусте једно 280 хиљада лица, која, како кажу, примају плату а не зарађују је. Али, оставимо и тај посао након избора, ионако се код већине економских индикатора ја заправо још увек нисам ни родио, јер су отишли у шездесете године прошлог века.

Број незапослених сам узео из општинског годишњака за 2013. годину а односи се на стање од 31.12.2012. године када је у евиденцији НЗС-а било 754.603 незапослена лица.

Без органа силе, присиле, принуде и заштите на 100 запослених лица дошли смо у ситуацију да имамо 100,4 пензионера и 44,3 незапослена лица, у збиру 144,7 из ових категорија становништва. Оцењени фонд зарада износио је 910 милијарди динара, а пензија је исплаћено у износу од 492 милијарде динара, па су се односи просечне пензије према просечној плати (54,5%) и фонда пензија према фонду зарада (54,1%) готово изједначили, јер се и број запослених и пензионера изједначио. У односу на фонд нето зарада и пензија и незапослени су добили, нису је зарадили, неку цркавицу, а она је износила око 27 милијарди динара у 2013. години на основу „права из социјалног осигурања“.

Овде нас, када аналитички сецкамо, не интересују ови тотали, већ регионална дистрибуција појаве, у овом случају запослених, пензионера и незапослених. На жалост, из Статистичког билтена фонда ПИО не може се у потпуности прецизно извршити лоцирање пензионера попут броја запослених или незапослених који су објављују на нивоу
општина и области. Све који примају пензију у Служби 1 гурнули смо у Београд јер ионако има много више запослених од пензионера. Исплате у дирекцији смо такође сабрали са подацима за Београд док смо исплате у дирекцији у Војводини додали Јужно-Банатској области, а без Новог Сада, идући логиком „боље ишта него ништа“. Да ли постоје не подударања области фонда ПИО са статистичким управним областима, такође нам није познато, али су подаци већ толико неповољни да му дође потпуно ирелевантно да ли су пензионери из Ражња додати Расинској области или Нишкој без града Ниша.

Иначе, ја сам против  повећавања старосне границе за одлазак у пензију јер ми се овај процес чини сличним нашем приближавању ЕУ: таман неко помисли да се приближио циљу, да се пензионише, а оно граница се помери, па јадничак никако да дочека, а и кад ухвати тај циљ, пензију, схвати да циљ и не вреди колико се надао. Исто тако нисам ни за отпуштања у јавном сектору јер само крајње злонамерни могу из ових мрачних података да предлажу „раст ефикасности е да би приватан сектор почео да генерише запосленост“, а управо су врли пропагатори либерализација, приватизација, реформи и сличних модернизаторских процеса довели до отпуштања стотина хиљада запослених у приватном сектору. И број запослених у јавном сектору се смањује, ако не на други начин а оно приватизацијом, и смањиваће се у годинама пред нама, са или без реформских резова који морају да боле да би нам након тих болова било боље. Политике тупих ножева или оштрих бријача једине су алтернативе на предстојећим изборима, а народ нема куд како год да гласа осетиће једно или друго, или оба истовремено и заједно. Можда и нешто треће, много оштрије и болније што се сада не помиње али што креатори ове позорнице имају на уму и шапнуће победницима чим се биралишта затворе. Све легално и демократски.

Да се вратимо на регионалне односе у појавама. Београд и Нови Сад имају битно повољније односе, у корист запослених, у односу на остатак Војводине и у односу на Србија-Југ. Нови Сад има за 37 хиљада више запослених од пензионера, али остатак Војводине има за 12 хиљада више пензионера од запослених. Београд има за 123 хиљаде више запослених од пензионера, упркос угуравању ових пензионера из Служба 1 и из републичке дирекције у Београд. Фрка наступа када се погледају подаци за Србија-Југ, која у мојој табелици још увек егзистира као Централна Србија без Београда: у њој је 155 хиљада пензионера више од запослених лица, и на 100 запослених има 122 пензионера и још 64 незапослена.

Након Новог Сада са 70 пензионера на 100 запослених и Београда (78) још пет области има више запослених од пензионера и то су: Јужно-бачка без НС (92,5), Сремска (94,9), Колубарска (96,3), Нишавска без Ниша (97,6) и Северно-бачка (97,7). Нишавска без Ниша садржи само пензионере из регионалне централе Алексинац, а Нишка област их има и јужно од Ниша, те су они у градским подацима, па ови подаци нису тачни. А било би лепо да јесу.

Највећу релативну разлику у корист пензионера има Зајечарска област где је њихов број за 71% већи од броја запослених: на 37.664 пензионера било је 22.056 запослених. Највећу апсолутну разлику има Рашка област где је било 17.459 пензионера више до запослених (70 према 52,6 хиљада).

Фонд пензија чинио је у 2013. години 54% обрачунатог фонда зарада. У Новом Саду (41%) и у Београду (42%) је однос био релативно повољан и указивао је на финансијску самоодрживост уколико би се отцепили и осамосталили од остатка Војводине и Србија-Југ-а. Још када би могли да полете и слете негде у Данску или Шведску, али уз Грчко сунце и море где би им био крај. У Војводини без Новог Сада пензије су дошле до 62% фонда зарада, а у Србија-Југ до 68%. Трендови су растући код све четири локације и околине.

И сада, када се спомињу отпуштања и рационализације да би српска економија, тешки болесник, оздравила не узима се у обзир ко ће ту да плати цену? Завиримо мало у податке. У правним лицима у 2000. години радило је 906,7 хиљада мушкараца и 689,8 хиљада жена. У 2008. години било је 797,5 хиљада првих и 630,9 хиљада других. У 2013 години мушкараца је остало 712 хиљада док је жена било 626,1 хиљада. Од 2000. године смањен је број запослених мушкараца у правним лицима за 194,7 хиљада, а жена за 63,7 хиљада, што је три пута мање. Од 2008. године запослених мушкараца је мање за 85,6 хиљада а жена за 4,8 хиљада, па је на један отказ жени у просеку 18 мушкараца остајало без посла. Ако се узме у обзир стабилан, и благо растући, број запослених у државној управи, здравству и образовању, где су жене у већини запослених, и брзо опадајући у прерађивачкој индустрији, грађевинарству, саобраћају и трговини, где су већином мушкарци, онда је оваква динамика запослености по полу и карактеру била логична. Болне и дуго одлагане реформе у јавном сектору ће онда значити велики пад женске запослености, тачније плата без рада, у Београду и Новом Саду, а што ће их приближити у овим релацијама запослених према пензионерима који владају ван ова два урбана језгра. То ће смањити трошкове приватном сектору који ће након тога процветати у областима Пирота, Тимока, Јабланице и Топлице и Србија ће изгледати модерно, насмејано, све загледана у светлу будућност у којој ће се свемирске летелице правити негде у Куршумлији или у Сјеници.

Незапослених има 44 на 100 запослена, у Србији и у просеку. У БГ-НС урбаном језгру које тежи да из множине пређе у једнину има 20 незапослених, а у остатку Србије, без свете српске земље, по 61 на 100 запослена. Најмање је незапослених у Београду 18,8, па у Новом Саду (23,4), па следе Војводина около Новог Сада (54) и Србија-Југ (63,6). Најгрђе стоје околина Ниша (116,8 незапослених на 100 запослена), Јабланичка област (104,4), и Топличка област (100,4), да би следећа Пчињска област (78,6) изгледала бајковито повољна након ових крајности.

Након Београда и Новог Сада најповољнији однос незапослених према запосленима имају Браничевска (29,8), Колубарска (35,9) и Северно-бачка (38) област. Браничевска област, знаменита по великом броју емиграната, можда указује на најлакше решење у погледу борбе против незапослености. Имамо суседну Бугарску као свеже печену чланицу ЕУ која се решила незапослених њиховим масовним емигрирањем у земље ЕУ где рестриктивним радним законодавством нису били спречени да имигрирају.

И тако.