Однос броја ученика и предавача у европским образовним системима

Од почетка 2001. у Србији је спроведено много озбиљних реформи и често смо чули став да мора да буде горе а да би било боље, да су реформе болне (посебно код оних који су остајали без посла), али да ће имати дугорочно позитивне економске последице, и арсенал изречених глупости је тешко пописати. Систем економских табела за ове „реформе“ садржи нека правила и очекивања која готово стопроцентно важе у САД и у УК, али је проценат у другим земљама мањи, а може и да доведе до супротних, негативних резултата у односу на очекиване. На пример, смањивање броја запослених у образовању за 10% у Србији и Папуа Новој Гвинеји и не би много наштетило образовању њихове деце, али би код здравства можда у овој другој довело до хуманитарне катастрофе јер ионако немају баш довољно лекара.

Евростат је објавио саопштење (линк) како је 14 ученика на једног наставника у основном образовању (прва четири разреда основне) и да је 85% учитељица и 15% учитеља у ЕУ. Ове учитељице су код дечака често први сусрет са сексуалношћу, поготову када су млађе. Мени је била баба пред пензијом која ми је чупала косу и лупала главу о таблу те сам рано стекао одбојност према формалном образовању и академским звањима. Ал` опет је лутам.

Приложени су подаци за сва четири нивоа образовања за све земље са доступним подацима и моји се коментари тичу Енглеза као мерне јединице за све реформе.

У основном образовању у Србији је на једну учитељицу 15 ученика, један више од просека за ЕУ и упоредив са односом у Немачкој. Зашто је у БиХ однос 44,5:1 није ми познато. У УК је 19,9 и ово је мера за реформе: да нам буде горе да би нам било боље. На 100 ученика је 5 наставника у УК а у Србији 6,6 те би број запослених у Србији требало смањити за 24,2% како би са узорима ММФ реформи били изједначени.

У раном средњем образовању (од 5. до 8. основне) опет стрчи БиХ са 25,9 ученика испред УК са 16,2. Србија има 10,4 ученика и на 100 ученика у УК има 6,2 а у Србији 9,6 наставника. Овде би реформе морале да буду веома болне, да се отпусти 35,4% наставника, али би светла будућност брзо стигла са буџетским уштедама које би могле да се преусмере на субвенције страним компанијама у виду вишегодишње бесплатне радне снаге. При оволиком смањењу броја запослених могли би да се и укину неки штетни предмети попут историје, веронауке, или српског језика, свашта би корисно, реформски, могло да се смисли.

У средњим школама је у ЕУ 11,2 ученика на једног наставника, БиХ опет стрче са 29,1 испред УК са 18,2. Србија има 10,1 ученика и упоредива је са Аустријом (Бечка школа). На 100 ученика у УК има 5,5 наставника а у Србији 9,9 и овде би требало отпустити чак 44,4% наставника како би се изједначили са УК. Осим произведеног броја незапослених и огромних буџетских уштеда отворила би се и могућност додатног укидања непотребних предмета, осим српског, историје, веронауке додати и географију, физичко васпитање, музичко (зар је важно када су рођени Моцарт и Бетовен) и ликовно, шта све не још? Кроз дуално образовање одмах мобилисати малолетнике за фабричке траке а све ове глупости од школских предмета као непотребне укинути.

Довде је све ишло у реформском правцу како треба, отпустити и направити буџетске уштеде. Али, шта рећи за високо образовање? У ЕУ је било 15,3 студената на једног професора а у Србији 24,2 и само су у Грчкој имали више него код нас. Енглези су при дну листе са само 11,4 студента и имали су 8,8 професора на 100 студената а ми само 4,1. Овде би, по претходној логици у УК требало да отпусте 53,6% универзитетског особља. Да се код нас повећа број професора за 112% била би лоша идеја јер већ имамо озбиљан проблем са хиљадама сумњивих доктора, магистара и факултетлија.

И тако, пођем од траума из детињства, од грубе учитељице, а завршим са полусветом који се окитио звањима и питам се које ту за шта крив, реформе или непостојање интелектуалне елите која би кровно спречавала да се догађају толике глупости, да се Србија претвори у вулкан примитивизма и простаклука, насиља и корупције.

И Турска је, знатно пре ердоганових офанзивних дронова, препознала да су високе плате лекарима и професорима основни инструмент за развој ове земље од средње развијене ка економској сили. Високе плате лекарима и професорима су сигнал поштовања друштва за њихов општи значај. Нису окупатори без разлога у Србији увек прво ликвидирали свештенике и учитеље. Ал` опет креће деменција, па да станем.