О Швајцарској и о тајној вези Дучића, Иве Андрића и Ребеке Вест

Читајући „Црно јагње и сиви соко“ Ребеке Вест непрестано сам правио паралелу њеног дела са „Верујем у Бога и српство“ Јована Дучића и стваралаштвом Иве Андрића. Мислио сам да шаљиво напишем и текст са насловом „Иво Андрић је био плагијатор“, али у својој површности и брзини немам када да застанем и докажем невероватне подударности из „Госпођице“ и описа корумпираног Београда, или вишеградских куплераја (На Дрини ћуприја) и Ребекиног описа аустријско-мађарског колонијалног кварења становника Босне.

И Ребека и Дучић и Андрић су савременици и писали су на почетку или током Другог светског рата. Ребека и Андрић су и вршњаци, али су и вршњаци са Хитлером и Брозом, па су пример како некима пуна зрелост касних четрдесетих донесе мудрост и плодност, а другима лудило и разарања. Дучића и Андрића повезује дипломатска каријера на најосетљивијим местима за Југославију у међуратном периоду.

Слободан Милошевић је Србима обећавао да ће Србија бити богата као Швајцарска. И садашњи председник се позива на протестантску радну етику. У првом цитату из Другог писма из Швајцарске Дучић нам описује Швајцарце (Сабато је написао да су Виљемовим поготком у јабуку изгубили једину могућност да имају националну трагедију па не треба да чуди да су се претворили у веште часовничаре), а у другом мислим да описује Светислава Винавера и његову жену, која је Ребеки Вест упропастила могућност да нас „Србијанце“ опише у најлепшем светлу, јер је морала поред себе да трпи оличење нацистичке мржње према Србима.

Ребека је, такође, писала како се од Црне Горе и Косова и Метохије може створити земља богата као Швајцарска, али је превиђала чињеницу да Срби нису протестанти.

Прилажем два цитата из Другог писма из Швајцарске Јована Дучића.

402-403.

Кад нам је двадесет година, ниједна ствар на свету не изгледа старија од нас, нити изгледа да ће нас надживети. Лепота младости је у заблудама којих се мудраци стиде, а филистри ужасавају. Срећа младости је сва у томе што верује у невероватно и што не зна за немогућно… Женева је била у моје време тврђава младости, логор велике војске заљубљених у ово небо и језеро; дебели кинески зид који је једну колонију младих људи и младих жена одвојио од свих других пет континената. То је био град у који су долазили туристи што терају ветар капом, и студенти који су терали шегу с науком. На улици су женевској у извесне сате протицале само реке млада света; по ходницима универзитета су жуборили сви језици и сви дијалекти; по јавним локалима су се веселили млади парови, који се нигде на свету не би среди да није било женевских професора и женевске науке.

Невеселу ноту уносе у Женеви само Женевљани. Женевљанин је гломазан н сух. Моли Бога, служи републику, плоди своју сопствену жену; човек с мало душе али врло много принципа. Ни леп, ни ружан, ни паметан, ни глуп, ни добар, ни рђав. Његов стил у литератури је леден и безбојан; његова конверзација сива и укочена; његов однос са светом мрзовољан и срачунат. Без вере у срећу и без љубави за живот, тужни продукт калвинизма. Стендал је овде, у своје време. нашао град са двадесет и шест хиљада очајних душа, а шездесет разних клубова за удружење и радост. Међутим, говорио је Стендал, Женевљанин би био избачен из свог таквог клуба кад би одиста имао весело лице и показао безбрижан изглед. За исте Женевљане Волтер говорио: „Овде се све срачуна, и овде се нико не засмеје.“ Женева је имала једну страшну веру и једног опаког пророка: не зна се ко је немилији, Калвин или његов калвинизам. Тај пророк је говорио да слободу треба ускратити рђавим људима – а Женевљане је сматрао за горе и поквареније него све остале људе на свету… Тако је од својих верника био направио паралитичаре, неспособне за свако усхићење и занос за живот. Несрећни град у којем се није никад родно песник! Јесте, Жан-Жак, али који је протеран одавде баш због тога што је био песник… Да је био рођен за време Калвина, био би извесно сагорен на ломачи. Калвин је од свега на свету најмање волео песништво.

Женевљанка је потпуно жена свог мужа. За Француза је жена муза или мадона, или метреса, или све уједно, али никад жена; за једног Руса је сабеседница за њихове бесконачне разговоре; за Немца је женка; за Балканца је слушкиња; за Талијана је модел; за Шпањолца је робиња; а за Женевљанина је ортак у радњи и потписник на меници. Женевски бирократ је типски носилац и реда и за све остале своје суграђане. Сав тај женевски ред налази се у једном списку по којем ни све слободе нису слободне. Грађани не смеју да запевају него два сата далеко од вароши, ни да седну у парку на клупи, јер је увек свеже премазане; ни да прођу главним улицама, јер се увек изнова поливају, Женевљанин није господин, јер то кошта: нити је турист друкчије него недељом овде по околини. Женевски пастор није учитељ душа, него жандар републике и оног света. Они не говоре толико о терету грехова на овом свету колико о опасности од олоша у овом граду. Наши женевски професори су, за цео шарени свет студената који овамо долазе у хиљадама, увек исти: мирни и добри женевски професори, који много знају али мало умеју; врло опширни и врло досадни; потомци Виљема Тела који се прославио што је гађао другог у главу…

Одиста је жалосно што Женева, изгледајући свачија, изгледа ничија. Осећа се да се овде све купује и све продаје. Све је нумерисано, све измерено, све таксирано. Сва се врата отварају на једну реч и за једну монету. Ништа не остаје затворено и закључано да се сачува за поносите традиције домаће. Швајцарац је и после толико векова остао увек нечији вратар; сада није више вратар папа и краљева, као некад, него последњих пустолова и пробисвета. Један народ мора бити интимно код своје куће да би био дубоко у себи и својој души; а овако, он је сав наполу, на улици, на пазару. Ова је земља на тај начин осуђена да своју лепоту не опева, већ продаје; и да се бори за слободу не због себе и своје деце, него због својих гостију и страних кирајџија. Јер ова лепа земља не рађа ништа осим гладне људе. Сребрни Алпи су до неба, али то су само ледене провинције смрти. Долине су швајцарске неизмерно дубоке, али на дну њих је само мрак и пустош. Зато се не ори овде у радосне јесени громка песма жетелаца, ни пијана попевка берача, ни лудо клицање рибара. Све као да се овде посеје у мраку и побере у Бутању. Овде нико не пева осим ученици на конзерваторијуму. Свако се мучи и ћути. Народни празници и свечане процесије изгледају тужне поворке коjе иду у поље да моле Бога против суше или земљотреса. Овом граду који има можда најмирнији и најлепши пејзаж на свету, и у који су још Цезареве легије ушле као у радосни парк, недостаје дубока поезија заборава и лепота домаће тишине. Цео овај рај изгледа врт неког великог хотела. Онај сјајни Монблан изгледа постављен над овим градом само због туриста Американаца, а цело језеро разливено само због беспослених Енглеза. Све овде изгледа изнесено на пазар и оглашено на добош.

408
Мој први стан у Женеви био је у једној безименој уличици на самој обали Арве. То је стара и пропала једнокатница у врту, сва обучена у широке жуте цветове бундеве, са пчелињаком и голубарницима, са мачкама у соби и псима на вратима. Газдарица и њен муж били су већ престарели; ноћу су живели сневајући своју прошлост, а дању су живели препричавајући те своје снове. Једва ако су концем од паучине били још везани за овај живот и за наше столеће. У суседству се негде чула по цео дан труба као да сам у милитаристичкој Бугарској, и хука карусела као да је национални празник у Немачкој. Дуго сам времена био остао без друштва. Познао сам убрзо једног руса без руке и једног Србина без главе. Рус је познати тип руског револуционара који носи дуге косе, држи дуге говоре, и пише дуге чланке. Србин је навратио овде у Женеву да преко летњих врућина научи и француски језик, на повратку из Минхена у Београд: то је типски немачки доктор права, који уједињује у себи две елементарне силе: немачке методе и природну српску бистрину – од чега после нека вас Бог брани кроз цео живот… Жена му је једна мала Немица, слатка и плава као мед. Они се воле предано и нежно, као што кучкица Лулу воли доброг пса Хектора. Он ужива у њеном чистом и сјајном вешу од немачког порхета, и цени њену сентименталну немачку душу; а њене мисли зна наизуст и понавља их као какву талијанску мелодију. – Рус без руке се старао целога живота да сагради бољу кућу за човечанство, а био је најзад протеран одавде у други швајцарски кантон због неплаћања стана. Србин није веровао у француску културу, и отишао је већма него икад заљубљен у немачку организацију мисли. Отишао је одавде са својом Немицом, једне тамне ноћи пуне ветра, а ми смо за њим дуго жалили нежно. Он је убрзо затим у Србији постао члан владајуће странке, члан парламента, члан војне елите, члан фрамасонске ложе, члан општинског одбора, члан друштва за заштиту животиња. Поуздани стуб свију режима.

Јован Дучић: САБРАНА ДЕЛА, 402-403 и 408.

Leo Commerce, Beograd 2014.