Moja majka

Uvodni tekst za knjigu „Ekonomska politika moje majke“

Moja majka Ljiljana, rođena Ristić, rodila se u oktobru 1945. godine, devet meseci nakon teške rovovske borbe dede sa babom pod Jorgan planinom. Treća od petoro dece, veći deo života provela je kao najstarija, jer baka prvo nije mogla da prehrani, kada je Drugi svetski rat počeo, a drugo je poginulo na mostu železničke pruge kada se vraćalo iz škole. Taj nesrećan događaj je uticao da moja tetka od bake dobije dozvolu da se maloletna uda (deda je od bola za ćerkom  doživeo infarkt), jer je više volela motiku od knjige, ali je deda instistirao da majka i ujak završavaju škole onoliko koliko su željni i sposobni. Završila je ekonomski fakultet u Kragujevcu u njegovoj četvrtoj generaciji, kao prva žena u svom selu sa fakultetskom diplomom. Jadna baka je morala da živi sa mukom da su joj druge seljanke značajno kvalifikovale ćerku, jer, eto, ne idu u te visoke škole prave devojke.

Stipendiju fabrike kablova u tadašnjem Svetozarevu iskoristila je da se ispred rodne kuće iskopa bunar, a do trenutka pisanja ovog teksta gotovo sav novac koji je zaradila utrošila je na druge, od roditelja, preko mlađeg brata, do sinova i sada unučića.

Kako se kod nas kaže „odakle je žena tamo je i familija“ srećno i bezbrižno detinjstvo sam provodio u maminom selu Trešnjevici koje je multietničko: osim Srba u njemu još žive i Vlasi, Rumuni, Romi i Cigani. Bugari su pripadnici majčine familije, a čine gotovo trećinu sela, koja se tu doselila krajem 18. veka iz okoline Trnskog u Bugarskoj (Moravska divizija, koja je 4. novembra 1885. ušla u napušteni Trn i počela pokret ka Brezniku, bila je na dva dana marša od Slivnice. Wikipedia). To mi je usadilo globalističke sklonosti u najranijem detinjstvu.

Kao stipendista FKS-a (Fabrika kablova Svetozarevo), radni vek je započela i završila u ovoj firmi. Pošto je, kao i otac, bila sa završenim fakultetom rukovodilac u obračunu ličnih dohodaka, imao sam dužnost da se svake dve nedelje (i svaka tri meseca kada se delio „višak“ često veći od mesečne zarade) javljam na telefon kako bih zainteresovanim radnicima i službenicima rekao njihov „koeficijent“. Moja moć se nalazila u postavljenom pitanju: u kojoj OUR radite? Zatim bih napravio značajnu pauzu dok pronađem OUR i izjavim „koeficijent“.

Način kako je sinove vaspitala mogu opisati kroz par primera:

–         Ne laži i sve je dozvoljeno. Brat je u prvom razredu osnovne škole dobio pet minus i gledao je da taj minus obriše. Sećam se scene pred vratima kako ga je ozbiljno ubeđivala da može slobodno da dobije i jedinicu, ali da nikako ne pokušava da je laže.

–         Materijalna ograničenja. Deca iz komšiluka su vrelim letnjim danima znala da pojedu i više od 10 sladoleda. Ja nisam smeo da tražim treći jer bi me počastila šamarom. Dečaci koji su ovako uživali u lizanju sladoleda mahom su postali problematične osobe, i većinom nisu završili ni osnovnu školu.

–         Materijalne slobode. Knjige je kupovala na metre. Od jedne ciganke kojoj je muž radio u jagodinskoj pivari. Pivara je, radi opismenjavanja radnika, odobravala kredite za kupovinu knjiga, a radnik se dosetio da ih prodaje odmah, i da te pare propije, a majka ih je kupovala po 5 puta manjoj ceni od tržišne.

–         Sloboda i odgovornost. Kao mlađi znao sam da ću završiti ekonomiju i da ću je doktorirati, da postignem više od roditelja, pa nisam bio ni interesantan ni problematičan. Brat jeste. Kada je upisao matematički smer u srednjoj školi, pitala ga je zašto. Odgovorio je: zato što je najteži. Kada je upisao elektrotehniku opet isto pitanje i isti odgovor. Brat je pao treću godinu i hteo je da odustane od fakulteta. Majka mu to nije dozvolila. Besno bi joj rekao kako će da završi samo da ona zakači sebi diplomu na zid. Odgovorila bi mu: zakačiću, ali ti imaš da završiš fakultet. Nisam se mešala u to šta biraš, ali zbog ove bede koju zbog vas trpim imaš da ga završiš.

Nesreća se na moju majku sručila očevom bolešću i saznanjem da je ona neizlečiva i veoma teška. Odlasci sa bolesnim ocem kod vidara, gatara po pomoravskim selima, do Zadra, očeva ispitivanja na VMA dva puta,…, teško su pogodili njene najlepše zrele godine. Udovica je bila u 41. godini. Neuropsihijatri u Jagodini su tada rekli da je jaka i izdržljiva, i da neće ugroziti zdravlje sve dok ima muka sa kojima se treba boriti. Nakon očeve smrti prva veća muka su bili naši odlasci u JNA, bratov u Niš-Sarajevo, 1989-1990. godine, i moj u Split 1990-1991. godine. I dok za brata nije ni znala gde je interventno upućivan iz Sarajeva, za mene je u punoj meri shvatala dubinu „rodoljublja i jugoslovenstva“ kada su na nas bacali petarde na ulici psujući nam majku četničku, nakon zakletve u oktobru 1990. Jedan od težih trenutaka u životu joj je bio kada je došla u Kumbor sa fakultetskom potvrdom o prijemu (tako su masovno roditelji izvlačili sinove u avgustu 1991. godine, kako im ne bi bio produžen vojni rok), i pola sata ili sat pre nego što je trebala da pođe sa mnom u Jagodinu, saznala je da se brodom vraćam za Split.

Nakon vojske stigla je hiperinflacija. Brat je završio prvu godinu studija na Elektrotehničkom fakultetu i dao mi je najvažniji savet: „Mišo, ako daješ sve ispite uredno, imaš slobodu da radiš šta hoćeš, a ukoliko ih ne daješ, napašće te i za ono šta nisi činio“. Tako sam ja shvatio da ako završim fakultet u roku, imam četiri dragocene godine da iskoristim u punoj slobodi kako ja hoću (pročitao sam stotine knjiga jer nisam ima ni dinara da pozovem neku devojku na piće). Sloboda i odgovornost. Za nju, samohranu majku, ovo su bile najteže godine: krenula je da radi i dodatan posao, što je prekinula ubrzo jer su plate bile jednako besmislene koliko god da ih je bilo. Da bi nama poslala hranu sebe je iscrpljivala do te mere jedući po par dana kačamak, da su je ujak i drugi upozoravali da prekine sa takvim ponašanjem. Kraj mukama je nastupio kada je brat, nakon mene, završio fakultet, i baš kada su muke prestale, u skladu sa prognozama lekara, zdravlje je stradalo: od tada je srčani bolesnik sa odgovarajućom terapijom.

Znajući da majka pronalazi volju za životom isključivo u ljubavi, patnji i odricanju, sa suprugom sam težak rovovski rat tako sinhronizovao da je ona dobila unuku 10 dana nakon što je otišla u penziju. Sad, ne može baš u dan sve da se pogodi (tada sam ostvario sveto trojstvo: majka, žena i ćerka). Od prvog, pa drugog i od brata trećeg unučeta, majka živi penzionerske dane kako je i navikla da „živi“: u deset godina od 120 penzionerskih čekova teško da je više od pet potrošila na sebe, a ne na unuke, ujaka, bratance, brata: od čašćavanja za upalu bubrega (potrošila jednu penziju na privatne lekare u Beogradu), do odlaska na Taru sa prijateljicom (troškove režije ne računam).

I tako, sasvim obična srpska majka. Ili balkanska. Odricanja i trpež-krpež. I mnogo knjiga i obrazovanja.