Mogućnost izbora ili pedeset centi

Једна од мени најупечатљивијих сцена из филмова је из филма „Било једном у Америци“, када дечак, будући мафијаш, ишчекује прво сексуално искуство које мора да плати са колачем који је претходно купио. Чекајући, одмерава колач, почиње да га начиње, а онда га тако слатко и брзо поједе, заборавивши на жељу због које га је купио. Има и сцена о уцени полицајца, док орган власти има однос са том истом малолетницом, али то ми овде није тема.

Тема су ми релативне реткости, које су основ економије као науке, прецизније, могућност избора.

На пример, у притиску на Србију да се изјасни о санкцијама Русији, мени се чини да је Русија очигледан колачић, а Европска Унија она заводљива девојка, која тражи одређену цену. Проблем у избору представља број колача (ЕПС, Телеком, приватизације и (рас)продаје чега све још не) који се треба спремити, а да би се доживело непоновљиво искуство (уколико до њега уопште и дође).

На летовању у Грчкој покушао сам да спроведем експеримент са осмогодишњим сином. Намерно сам га заразио игрицама (симулација вожње мотора и ауто трке), где је жетон коштао 50 центи, а онда сам кренуо да му попујем шта би све могао да купи за потрошене паре. На пример, да осам вожњи, игрица, кошта као и играчка аутића које сакупља, па да је боље да сачува паре и нешто конкретно купи, уместо што се игра по пар минута. Експеримент није успео (зараза је била превише ефикасна јер му је кући ограничен приступ напредним технологијама) јер је наступио морални пад, прецизније суноврат, код мог сина да моли за 50 центи, а да се оглушује о глас разума како може паметније да потроши паре. Ипак је довољно мудар да зна да може да дође до оба циља уколико се умили, упекмези и примени све друге методе манипулације родитељима. Он је у неуспелом експерименту имао могућност да дође до оба циља, без да крене да се интересује за релативне реткости и цене, а зато што му се може.

Сад, мислим да није пристојно писати о оваквим експериментима у земљи у којој грубо процењујући четири петине деце није ове године видело море, а једну петину родитеља је то задовољство коштало вишемесечног задуживања и свакодневног одрицања. Мада, син ми већ личи на политичара који би опробао обе могућности.

Али, то је оно што причу квари. Како је живети у народу који нема могућности избора? Скоро трећину живота провео сам у таквој оскудацији да некако ме увек погоди туђе сиромаштво, док ме туђе богатство оставља равнодушним.

И тако, ово је само једна асоцијација и експеримент на који ме је мотивисао коментар госн. Дарка о избору нашег драгог руководства између ЕУ и Русије. Све се мислим, остаћемо и без колача и без очекиваног и дуго сањаног телесног задовољства.