Moderno i unutrašnje gurbetstvo

Готово сви цигани (и Власи, Румуни и Роми) из родног села моје мајке Трешњевице код Параћина су пре пола века отишли на рад у Вијену, а има их и по Паризу, Швајцарској и ко зна где још. Много је и Срба, а не само Рома из мог села, отишло да „привремени“ рад далеко од Сунца властитог неба и већини је то постала трајна одлука те су се њихови потомци асимиловали у Американце, Аустралијанце, Немце (овде нећемо Швабе) у кога све не?

Достигнуће назадних времена био је функционалан градски и приградски саобраћај који је, некада давно, омогућавао људима да пронађу посао даље од своје најмилије њиве и куће. Када су дошла демократска времена и могућност да се протествује против власти блокадама главних саобраћајница и мостова, јавни превоз је постао нефункционалан како бунтовници не би користили саобраћајну инфраструктуру за ове протесте. Сваки дан живимо као да је опозиција у протесту и изгледа прилично глупо да се блокира јавни превоз, кад он готово да више и не постоји.

РЗС је у општинском годишњаку за 2019. објавио две табеле (4.1. и 4.2. регистровану запосленост према општинама пребивалишта и према општини рада) чијим укрштањем можемо доћи до информације о нето миграцијама између општина, градова, области и региона. Нето миграције не пружају тачну слику о величини дневних миграција јер потиру податке. На пример, уколико путујем са посла из Новог Београда у Стари Град тај податак је неутралисан нечијим путовањем из Старог Града у Нови Београд и/или доласком на Нови Београд из неке треће општине. Или, на пример, одласци Београђана у Пећинце или Инђију су неутралисани доласцима радника из ових општина на рад у Београд. Колико запослених из Новог Сада ради у Београду, и обратно? Подаци не пружају информацију о студентима или болеснима који иду ка општинама у којима су универзитетски или здравствени центри. Стога, морамо бити задовољни и овом, каквом-таквом информацијом о кретању запослених од места живота (или преживљавања, спавања, хибернације…) ка месту рада.

Шта нам кажу нето подаци?

Београд има за 101,4 хиљада више запослених од оних који у њему живе и раде, и ка њему иде 23,5 хиљада радника из Војводине (нето), 30,1 хиљада из Шумадије и Западне Србије и још 32,1 хиљада из Јужне и Источне Србије. То опет не мора да буде свакодневна миграција ка Београду, већ може да буде последица регистрације у месту рођења, а не у месту боравка и рада (Београду).

Град Нови Сад је нето прималац 20,9 хиљада запослених, а Јужнобачка област је у плусу за 4,4 хиљада лица, што значи да је највећи део прилива запослених у Нови Сад из његових периферних општина унутар области. Само још Севернобачка област има већи број запослених, уз Београд и Нови Сад док су све остале области у Србији даваоци радника овим урбаним језгрима.

Некада давно Нови Београд је имао епитет највеће спаваонице на Балкану. Социјализам је давно прошао (осим у главама моћника који своје привилегије сматрају природним и рођењем стеченим) те је Нови Београд од спаваонице претворен у радионицу и има нето прилив 58,4 хиљада запослених који у њега долазе да раде. Већи прилив има Савски Венац (86,8 хиљада) као здравствени и административни центар, а мањи некадашњи центар Београда и Србије општина Стари Град са приливом 41,9 хиљада запослених. Након Новог Сада и Врачара налазе се нишке општине Медијана и Црвени Крст, па следе Костолац и Севојно где одлазе радници у термоелектрану и у фабрике.

Укупно у Србији 33 општине имају вишак запослених а 139 општина имају раднике који одлазе у друге општине да раде. На дну листе је пет београдских општина (Чукарица, Раковица, Звездара, Гроцка и Вождовац) које су преузеле од Новог Београда функцију спаваоница, па следе Панчево, Пантелеј и Палилула у Нишу…