Mesto Srbije u evropskoj klaničnoj industriji u 2019.

Као прави свињољубац када угледам слику прасета инстиктивно осетим глад. Крену да се луче хормони и да осећам срећу, уз глад, на помисао на добро парче свињетине. Године смањују задовољство које осетим када видим згодну жену, али никако не утичу на порив за прасетином.

Тако видех саопштење Евростата (линк) о производњи кланичне индустрије у априлу ове године, по коме је повећана производња свињског, а смањена говеђег, меса и одмах пожелех да видим где нам је у тој Европи место, по мени драгим животињама. Остале ме не интересују па ћу их изигнорисати, а кога интересују подаци може и то да види.

Кланична индустрија не обухвата податке из кућне радиности где се ипак велики део свиња и прасића у Србији обради, и где је најбоља „веза“ познавати неког сељака који ће нам поуздано испоручити димљену прасетину, чварке и остале производе. Било је неких антиевропских прича како ће најстроже бити забрањена ова кућна радиност али ко сме да се усуди да стане између нашег домаћина и његовог прасета?

И да не дужим причу, Србија је на 18. месту у Европи од 36 држава и окупираног Косова и Метохије. Када би се ставили у однос подаци о свињетини са бројем становника много би земаља испред нас претекли (Чешку, Швајцарску, Шведску, Румунију, УК…) али би и неке нас, попут Финске.

Историјски подаци, о томе колико је некада индустријско клање стоке било веће, би нас депримирали, као и прича о свињокољима у кућној радиности који су код домаћина привлачили и рођаке из градова и комшије, кога већ не? А тек припрема чварака и других производа?

У Србији 55,5% од одабраног меса (нису урачунати коњско, магареће, зечеви…) отпада на свињско. Већи удео од Србије свињског меса у укупној производњи меса имају Данска, Естонија, Немачка, Шпанија, Белгија, Аустрија и Луксембург.

И тако, кад ставим испред себе прасетину и црни лук (линк)…