Međunarodna ekonomija i bankarski kasino

„Bankarski kasino“ funkcioniše na jednostavan način: u ogromnom broju mogućih „proizvoda“ kupuju se oni za koje se smatra da su potcenjeni i da će imati rast cena, dok se izlazi iz „proizvoda“ za koje se pretpostavlja da dalji rast nije verovatan. Kao talasi, silazi se se onog gde se bliži vrh, kako bi se sa dna novog penjali opet.

 

Liberalizacija finansijskih tržišta je uticala na to da „proizvodi“ mogu biti: valute, berzanski indeksi, cene primarnih proizvoda, javni dugovi… I onda, u jednom periodu može da raste cene rublje i narandži, dok cene čaja i malezijske berze padaja. A u drugom periodu rublja i narandže pojeftinjuju pri rastu cene čaja i indeksa na malezijskoj berzi. Uspeh bankarskog kasina plaćaju kapitalisti, u proizvodnom i uslužnom sektoru, i radnici, usled pogrešnih, štetnih, signala šta je isplativo raditi, a šta ne.

 

Paul Krugman je pisao u The New York Times-u kako treba regulisati bankarstvo, učiniti ga, u interesu većine, ponovo dosadnim, kakvo je i bilo pre izbijanja platnobilansne krize Trećeg sveta 1982. godine i dolaska neoliberala na vlast u Americi. Iz ovih pisanja i ja učim o svetskoj ekonomiji.

 

Magistrirao sam na temi „Međuzavisnost stranih direktnih investicija i tokova robne razmene“ a doktorirao na temi „Aglomeracije i tokovi međunarodne trgovine“. Nisam se mnogo bavio međunarodnim finansijama i fensi svetom punim zvučnih skraćenica.

 

Od dosadnog bankarstvo je postalo moderno i ako ste završili ekonomski fakultet i našli posao u nekoj banci dovoljno je da samo napravite značajan izraz lica i kažete „CDS su u porastu, ali su fjučersi na naftu u padu“, ma koliko i sami ne razumeli o čemu govorite. Bitno je, kao devojke iz Domanovićevog „Našeg ženskog sveta“ da budete u trendu. I taj trend je zavladao svuda u finansijskim centrima, pa i kod nas. Prima se odlična plata, slušaju se instrukcije i izgleda se lepo i ubedljivo.

 

U Srbiji su malobrojni ekonomisti upozoravali na mogućnost izbijanja platno-bilansne krize zbog rasta spoljnog duga i jačanja dinara: Mlađen Kovačević, Cvijetičanin, Dragaš… (podsetite me da dopišem).

 

U skladu sa stručnim usmerenjem bavio sam se analitikama spoljne trgovine Srbije i platnog bilansa od diplomiranja. Od januara 2006. godine, kada je stopa servisiranja spoljnog duga premašila 25% izvoza robe i usluga, krenuo sam da te podatke ponavljam i konstatujem u MAT-u, u prilogu o platnom bilansu.

 

A pred poslednje parlamentarne izbore u Srbiji, u aprilu 2008. godine, pročitao sam u box-u izveštaja IMF-a World Economic Outlook o podudarnosti rasta cene nafte i zaduživanja Latinske Amerike 70-tih godina prošlog veka i Istočne Evrope od 2000. do 2007. godine.  Od 2000. do 2007. godine cena nafte povećana je sa 10 na 100 dolara. Godišnji rast duga Istočne Evrope povećan je sa 10 na 100 milijardi dolara. Pri tom su sve valute u Istočnoj Evropi realno apresirale. Slučajnost, ili ulaganje u rastuće bankarske proizvode?

 

I sad, ne bih da dužim sa ličnim obrazovnim putem u oblasti međunarodnih finansija, jer sam za sve ove čarobne izraze i instrumente i dalje ostao laik, ostavljam linkove na, po meni, najvažnije tekstove na sajtu u tom pravcu.

 

Kada je svetska kriza izbila, početkom oktobra sam prozvao Božidara Đelića da kao najkopmetentiji ekonomista krene u ekonomsku ofanzivu da traži nove kredite u svetu jer će privatni sektor u Srbiji istrpeti žestok udar nelikvidnosti.

 

Objavljivanje analize BNP Paribas-a sa Bloomberg-a na sajtu imalo je za cilj da se ovakvo spekulativno ponašanje “finansijskih investitora” spreči. A tekst upravo ukazuje na surfovanje kockara sa vrha jednog talasa (precenjenost Zlote) na dno drugog (potcenjenost dinara). Dakle, sprečiti da evro ode na 105 dinara, a još više sprečavati njegovo moguće jačanje.

 

Depresijacija dinara, nezavisno od ovih kockarskih igara, je poželjna radi smanjivanja javne potrošnje i rasta izvozne konkurentnosti (ili, makar, smanjivanja uvoza). Loša strana slabljenja valute je rast dugova preduzeća i građana koji su se zadužili. Ali, slabljenje dinara predstavlja mehanizam prilagođavanja domaće ekonomije na odsustvo priliva kapitala iz inostranstva.

 

Naši privrednici predlažu fiksiranje kursa dinara kako bi se umanjila šteta koju trpe. Ako bi tako nešto zvučalo smisleno pre par meseci, vezivanje dinara za evru u trenutku kada se i ne zna dalja sudbina evra zvuči besmisleno.

 

Rešenje je u traženju i dobijanju kredita od Nemačke, Norveške, Kine, Ruske Federacije, od zemalja koje novca imaju, i ukoliko su spremne da nam pozajme novac. A kada, i ako, takve kredite dobijemo izabrati načine kako da se najbolje iskoriste da se amortizuju spoljni udarci svetske krize.

 

Međutim, to nije i dovoljno. Potrebno je eliminisati mogućnost „igranja“ sa kursom dinara: kroz zabranu kratkoročnih tokova kapitala, i kroz sve zakonske načine da se bankarsko ponašanje ograniči i svede na osnovnu funkciju – prikupljanje štednje i odobravanje kredita.