Laička razmišljanja

Objavljeno 6.4.2013.

Zadnjih dana većinu nas su zbivanja oko Kosova dovela u stanje kolektivne nacionalne euforije, u iščekivanju razrešenja koje će nas kad se dese, verovatno ostaviti da se osećamo kao probušeni balon. Koliko god  pokušavali da dignemo ruke od tema Kosova i politika, vraćamo se sami sebi, svojim bićima a od sebe je nemoguće pobeći, ma  kakav god bio naš stav u odnosu na optimalno rešenje.  Koliko god  dosta nas smatralo da stvari treba preseći,  progutati gorku pilulu i krenuti dalje, sve u ime dobrobiti budućih generacija, mnogi od nas također razmišljaju da li sve ovo mrcvarenje kojem je država izložena vredi fiktivnog budućeg “zlatnog ćupa” koji nas samo možda negde čeka a koji gledajući dešavanja unutar same EU uopšte nije izvestan.

OK, od samog početka, da ne varavamo sami sebe sada ovde, treba iskreno reći da fiktivni ćup i nije baš tako fiktivan jer Srbija već sad prima od EU znatne direktne kontribucije kroz raznorazne vidove pomoći. Inderektnu vrednost trgovačkih  ugovora, nivoi interesnih stopa itd, itd. – i koliko bi koštalo kada bi ovi bili ugroženi kada bi proces priključenja EU bio radikalnije usporen, je teško i zamisliti. No druga strana razmišljanja je, ako se mi grčevito borimo za ovo što trenutno dobijamo, znajući veoma dobro kojom kvalitetom života naši ljudi žive, i za po svemu sudeći gledajući iskustva drugih neka neizvesna buduća tavorenja uz eventualne neke male boljitke, koji će biti uslovljen raznoraznim novim mrcvarenjima, onda, zaista, vredi li krajnji cilj  ovog naseg truda i da li mi uopšte hrleći ovim putem idemo ka rešavanju naših suštinkih problema?

A dalja mrcvarenja su bez sumnje neminovno garantovano. Kad prodje ova faza onda će nastupiti faza uslovljavanja nove prirode: tehnički detalje i kriteriji o “ovome i onome” koje sve treba ispuniti i ispoštovati  što može da uzme jako puno vremena kojeg Srbija nema. No  ono sto je kristalno jasno je sve dok mrcvavljenja traju, nema ni govora o konkretnijem podizanju i ekonomskom oporavku.

Pošto političari Srbije se veoma  jasno glasno i javno sve vise politički pozicioniraju tako da bez dileme ili spoznaje postojanja alternativa iznose da oporavak zemlje ključno zavise od moćnih eksternih faktora, jedna od logičkih konzekvenci ovoga može biti da pravog oporavka Srbije  u stvari neće ni biti sve dok nacionalni interesi Srbije ne dođu u istu ravan sa interesima velikih moćnih eksternih faktora. A ako je to zaista tako, to je tek mogućnost oko koje treba biti itekako pesimističan.

I tu tek možda počinje kvadratura kruga  koju srpski političari nekako moraju rešiti.

Geostrateski evropski centar se novom svetskom preraspodelom uticaja pomerio ka istoku a sa Srbijinim ulaskom ovaj odnos bi bio de facto overen dugi niz godina. Srbija je i sada previse mala da bude remetilački factor ali konačni njen ulazak u zajednicu bi ovakav status quo i formalno overio.

A u ovom novom okolišu država pre svega treba biti svesna vlastite uloge i funkcije, u novom svetskom poretku, da bi na osnovu tih spoznaja formirala realne nacionalne, ekonomske i socijalne ciljeve i ambicije.

Ovlašnija analiza razvoja istočno evropskih ekonomija u zadnjih petnaestak godina  će bez problema brzo identifikovati Poljsku i Tursku kao “outlajere” zbog njihove izuzetne ekonomske performanse u ovom periodu. Za ovo svakako ima velikih ekonomskih razloga, obe zemlje imaju veliku teritoriju, stanovništvo, resurse, i potencijale, tako da  njihova performansa uopšte nije tako iznenađujuća, pogotovo uzimajući u obzir nisku bazu od koje je njihov rast otpočeo.

No šta ako zauzmemo ulogu “đavoljeg advokata” i hipotetički razmislimo o mogućnosti da i nova globalna geostrategija delimično objašnjava performanse ove dve zemlje. Šta ako unutar  istočno evropskih zemalja rast investicija, rapidan rast standarda, uticaja i ekonomski razvoj, u novoj geopolitičkoj konstalaciji su pre svega namenjeni Poljskoj i Turskoj, čija uloga zauzvrat je da budu neka vrsta tampon zone Rusiji, koju Zapad, iako doživljava partnerski, ponekad doživljava na način karakterističniji za period hladnog rata.

Balkan iako je trenutno geopolitički možda manje bitan nego istorijski, samim tim jer većina balkanskih zemalja su ili  članica EU ili NATO-a ili oboje, nikad neće biti region koji je geostrateški nebitan. Dakle, igrajući se đavoljeg advokata, šta ako ovi odnosi u kojima Rusija, Poljska i Turska imaju svoje jasno definisane uloge, važe na Balkanu na mikro nivou. Šta ako za Srbiju postoji  sumnja da je  “outlet” ruskih interesa,  i da je moguće da će ubuduće biti  manipulisana, da bude instrument ruskih interesa unutar Evrope i  jednog dana možda unutar EU? Šta ako ova nova kostalacija zaista ovo podrazumeva i koja se na balkanskom mikro nivou manifestuje da osim Srba u ulozi malih Rusa, Albancima i Hrvatima su namenjene uloge Poljske i Turske,  kao protivteža?

U ovakvom jednom svetu, osim jeftine radne snage i sirovina, da li i koliko za Srbiju ima mesta koje, da tržištu ponudi još nešto?

Šta ako ovo također znači da put kojim će Srbija morati da ide je totalna privatizacija nacionalnih resursa koje će završiti u rukama velikog kapitala s tim da zemlja postane eksperimentalni poligon za koješta?

Šta ako ovo znači da ćemo dobiti proizvodnju nikla, GM useva a pri svemu tome ostanemo siromašni i nerazvijeni, jer i ovo je jedna od mogućnosti?

Kako uopšte možemo samim sebi verovati da nećemo pristajati na sve ovo, pri tome još smatrati i čvrsto verovati da ovo činimo u ime dobrobiti budućih generacija?

U zapadnim zemljama postoji jedna specifična podklasa ljudi koja živi na socijalno-društveno-ekonomskim marginama. Deo ove strukture su ljudi iz porodica iz kojih nekoliko generacija unazad niti jedan član nije bio formalno upošljen, i koji zavise od socijalne pomoći. Drugi deo ljudi ove strukture je zadesila zla kob da industrije u kojima su oni tradicionalno radili su izmešteni u druge zemlje, i gde zapadne ekonomije jednostavno uopšte više ne kreiraju poslove u kojima bi se ovaj segment populacije mogao zaposliti. Tako da ja i ovaj segment populacije  postao permanentno na socijalnoj pomoći, od kojeg društvo prećutno ne očekuje promenu socijalnog statusa potencijalnim nalaženjem posla. U Americi su ovakve
pojave endemične među etničkim grupama, ali ima i belaca koje pogrdno, politički nekorektno, često nazivaju „white trash“,  u Britaniji „chavs“ itd, koji su stvorili subkulturu koja je karakterisana odsustvom radne etike, odsustvom moralnih, etičkih i mnogih drugih vrednosti. Sudbine ovih ljudi, njihov način života je tamna strana trendova globalne urbanizacija i globalizacije – urbani život na najgori mogući način.

Srpsko selo  koje je bili  bitan mehanizam očuvanja mnogih vrednosti, tradicij,e a koje je istovremeno subvencionisalo  standard i kvalitet života svojih sinova koji su se otisnuli u gradove je danas devastirano. Bivše seosko stanovništvo je sve više sabijeno u gradove u kojima često živi u uslovima krajnjeg siromaštva, ništa bolje od nivoa siromašnih stanovnika zemalja trećeg sveta.   A iz ovakvih uslova Srbija vrlo lako može dobiti vlastitu podklasu ljudi, samo što u  srpkim uslovima proporcija stanovništva koja može biti pogođena, ne samo da je alarmantna, već ravna  nacionalnoj katastrofi. Indikatori da se ovakvi procesi već dešavaju su već tu.Ne treba delje ići od pokušavanja razumevanja popularnosti mnogih domaćih rallity shows-a,  vrednosti i uzora koje oni stvaraju.

Iz perspektive đavoljeg advokata treba razmisliti da li je u stvari jedina „commodity“ koju Srbija trenutno ima je baš ta činjenica da nismo u EU. Sve dok nismo u EU, ipak je projekat EU na neki način nedovršen. Ma koliko god Srbija na grandioznoj skali Evropske Unije bila trivijalna,  interes Unije je da svakako zaokruži procese integracija.  Zemlje Balkana koje jos uvek nisu članice EU sve više štrče kao nelogična  ostrva ne-EU zona na mapi Evropske Unije, opkoljena samom unijom.

Koliko god skeptici smatrali da je država Srbija možda Evropskoj Uniji bila nebitna, ipak treba razgraničiti pojam naroda od pojma države. A činjenica je ta da je srpski narod jedna od većih nacionalnih grupa na Balkanu, podeljena u tri države, protiv svoj volje. Ovo je svakako potencijalni faktor buduće nestabilnosti, a članstvo u EU bi rešilo ovaj problem.

Uz sve  greške  i grehove srpke politike zbog kojih Srbija uostalom ispašta, među dobrim delom srpskog naroda, bez obzira na nominalnu teritorijalnu pripadnost,  postoji nesumnjiv gorak okus zbog selektivnog poimanja pravednosti, i što loši postupci nad srpskim narodom nisu adekvatno prepoznati, priznati, diskutovani a kamoli kažnjeni.

Također je nemoguće pobeći od činjenice da je da Zapad u tretmanu Srpske države, povredio mnoge međunarodne zakone, a narod države je uvek taj koji ultimativno ispašta i pamti, a ovo je tema koja država pokušava da ignoriše, ali narod pamti. Ne treba bežati, niti skrivati percepciju dobrog dela srpkog naroda, da je Zapadni tretman Srbije znao ići do granica iživljavanja, bez nekog konkretnog smisla, ili je cilj bio samo iživljavanje. A ako je nacionalna percepcija ovakva, ona će neminovno podrazumevati i svest o riziku, da ako su Zapadne zemlje svesne svoga lošeg postupka u odnosu na Srbe, da današnji nastavak tretiranja Srbije sugeriše  da su one veoma rade i skloni da zaborave svoje loše postupke.

A loš postupak je najlakše eliminisati  daljom trivijalizacijom Srbije kao države, daljom trivilizacijom Srba kao nacionalne grupe,  jer ih samo njihovo bivstvovanje podseća na soptveni ružan čin koji je također usput kreirao mogućnost jedne cinične tačke gledišta na  ideale demokratije, ljudska prava, poštovanje međunarodnih zakona itd, koji su svi bitni ideološki koncepti zapadnih zemalja.  Ovo naravno uopšte ne podrazumeva bilo kakva brutalna ili nasilna rešenja, dovoljna je beskonačna i beskrajna neimaština, razna mrcvarenja da odvedu ka sudbini Hazara, i da li je ovaj rizik neosnovana ili nacionalna paranoja ili pak sasvim realan rizik.

Uzimajući sve ovo u obzir, možda je u srpko-albanskoj zavrzlami optimalno treće rešenje, o kojem se ozbiljno i ne razmatra, a to je iz Srpske perspektive, niti Kosovo, a u ovom momentu niti EU, pod ovakvim uslovima ili tonom kojim EU vodi diskusiju sa Srbijom. Ako Srbija već treba rešiti problem Kosova, i odnosa sa Albancima da li je razumna  opcija  da ga onda jednostavno da u amanet Albancima, te da se konačno normalizuju odnosi između dva naroda i zakopaju ratne sekire?  Ali možda baš tada se treba zamisliti da li je ovo optimalan momenat i da li su optimalni uslovi za ulazak u EU, jer nisu Albanci ti koji ucenjuju Srbiju, obzirom da oni sami nisu u poziciji da ucenjuju, već je to EU, a oko ovoga ne treba imati nikavih dilema.

Ovakvim ishodom EU ne bi imali nikakve razloge da promeni postojeće režime i aranžmane koje ima sa Srbijom, a Srbija da čeka neke bolje uslove sa manjim mrcvarenja od strane EU, ako EU uopšte ima ozbiljne i dobre namere po pitanju njenog pristupanja Evropskoj zajednici. Ako se mrcvarenje pak nastavi sa daljnim nizom ponižavajućih uslova i zahteva Srbiji, onda je to sasvim dobar indikator da se Srbiji ništa bolje ne piše niti unutar zajednice.

Ovakav predlog bi stvorio lom i haos na unutrašnjoj političkoj sceni Srbije, ali haos je možda preduslov za kreaciju iz koje nešto možda se nešto zdravije rodi. Možda je sve bolje nego ovo sada, a možda su ovo ništa više nego laička razmišljanja.