Конвергенција Србије и Бугарске просечној развијености ЕУ у периоду 2000-2020.

Процес конвергенције представља апсолутно и релативно приближавање између две појаве, биле оне економске, политичке, математичке, какве год.

Основна мотивација за учлањивање у ЕУ сиромашних земаља јужне, источне и централне Европе претходних деценија била је да кроз процес конвергенције изађу из материјалног сиромаштва и да постану ближе Немачкој и Француској по стандарду својих грађана. Уместо да Шпанци, Португалци, Италијани и Грци иду и раде на север боље је било да се развијају њихове земље те да њихови становници немају таквих потреба.

Од 1990. године бивше социјалистичке земље источне Европе извршиле су сва економска и политичка прилагођавања (конвергенције) како би постале чланице ЕУ и од тог чланства имале очигледних материјалних користи. Праг је постао један од најразвијенијих статистичких региона у ЕУ а Словенија је готово изједначила ниво развијености са Аустријом и Италијом што је из социјалистичке перспективе осамдесетих година прошлог века изгледало немогуће.

Хрватска је последња примљена у ЕУ 2013. а пре ње су примљене нама такође суседне Румунија и Бугарска 2007. и обе су имале приближавање просечној развијености у ЕУ, док Хрватска пати од „холандске болести“ да нема неких мотиватора за економски развој уколико јој лети од туризма, без много уложеног рада и капитала, се слије огромна количина новца.

Конвергенција или дивергенција зависе од промена у нивоима развијености ЕУ, као мерне јединице, и земаља које се налазе у том процесу. Овде су дати подаци о процесу конвергенције Бугарске и Србије овој интеграцији.

Промена нивоа развијености последица је количника између стопе раста БДП-а и стопе раста становништва јер се изражава као БДП по становнику. Уколико БДП расте по вишој стопи од становништва ниво развијености ЕУ, Бугарске или Србије се повећавају, и обратно, уколико становништво расте брже од БДП-а (што је случај у много земаља са демографском експлозијом у Африци, Латинској Америци и Азији).

Пошто Бугарска и Србија имају пад броја становника од по пола процента годишње, а ЕУ има отприлике толику стопу раста, то значи да би сваке године, при истој стопи раста БДП-а ове две земље требало да конвергирају ка просечној развијености ЕУ по 0,3 до 0,4 процентна поена (са 40% на 40,4% развијености у некој конкретној години).

За процес конвергенције је јако важна и брзина економског раста ЕУ: уколико је велика, она отвара могућности за још веће стопе раста мање развијених земаља, а уколико је мала или стагнира, и њихове могућности да конвергирају се смањују.

Период од 2000. до 2020. се може поделити на два периода: до 2008. када је раст био брз пред избијање светске економске кризе и након тога, када је ЕУ ушла у период много споријег раста.

У првом периоду просечна годишња стопа раста у ЕУ износила је 2,39%, у Бугарској је била 5,86% а у Србији чак 6,74%. Код Србије треба узети у обзир да је она наступила након економског разарања 1999. са изузетно ниске основице и да су очекивања и становништва и политичара била много већа од реалних могућности да се она брже опоравља. Погрешне економске политике које су тада спроведене, а које су имале негативних последица по опоравак су посебна тема, али је и упркос њима раст износио огромних 6,74% годишње.

Србија је од 2000. до 2008. конвергирала ка просечној развијености ЕУ за 11,6 процентних поена, са 27,2% у 2000. на 38,8% у 2008. Бугарска није имала економске санкције ни бомбардовање снага НАТО, али је била слично развијена као и Србија и напредовала је са 29% просечне развијености у ЕУ у 2000. на 43,3% у 2008, што је конвергенција за 14,3 процентна поена.

Бугарска је, из геополитичких разлога, примљена у ЕУ у 2007. када је њен ниво развијености (у 2006) био на 38,6% од просечног у ЕУ. Србија је у 2020. достигла 43% развијености ЕУ и њено учлањивање у ову организацију није на видику.

Толико о овом периоду брзе конвергенције и хватању корака са ЕУ код обе земље.

Од 2009. до 2020. просечна годишња стопа раста у ЕУ износила је 0,53% што значи да је њен просечан ниво развијености пуних 12 година стагнирао (слично Југославији 80-тих година прошлог века). И Бугарска и Србија су имале огромно смањивање стопа раста и то Бугарска на 1,36% а Србија на 1,3%. Када се узме у обзир опадајући број становника у обе државе то значи да су оне наставиле процес конвергенције, али по минималним стопама у односу на период када су имале просечне годишње стопе раста БДП-а веће за 3,5% (Бугарска) до 4,3% (Србија) од ЕУ.  

Бугарска је конвергирала ка просечној развијености ЕУ за 11,2 процентна поена, са 43,3% на 54,5% у ових 12 година и приближава се нивоу развијености Грчке (63,7% просека ЕУ) и Хрватске (64%).

Србија је од 2008. (38,8%) до 2017. (38,9%) потпуно зауставила процес конвергенције. Ниво развијености у 2018. повећан је за 0,8 процентних поена, у 2019. је повећан за 0,9, али је у тој години био идентичан као и у 2013. Од 2012. (40%) до 2019. (40,6%) конвергенције готово да није ни било. Питање је колико би се удаљили, дивергирали, од ЕУ, да смо имали раст, а не пад броја становника.

У 2020. се догодио огроман корак навише у овом процесу конвергенције јер је ниво развијености Србије повећан за 2,4 поена, са 40,6% на 43% развијености ЕУ. То је последица пада БДП-а у ЕУ за 6,1% при смањењу у Србији за мање од 1%. Конвергенција за 2,4 процентна поена је највећа након 2008. када је износила 2,7 поена. Оба пута се овај скок догодио при економском слому, а не услед нашег економског успеха.

Када укључимо ових 2,4 поена у серију од 2009. долазимо до конвергенције за 4,2 поена у 12 година или просечно 0,4 поена годишње. Дуг период споре конвергенције након 8 година са конвергенцијом од 11,6 процентних поена или 1,5 поена годишње.

Србија може да има бржу конвергенцију ка просечној развијености ЕУ, али она не би смело да се заснива на досадашњим економским политикама и мерама које нису биле у складу са српским релативним компаративним предностима. Она је прошла кроз десетине мера и реформи креираних од ММФ-а, Светске банке, развојних агенција САД-а, Немачке и других сила које својим ранијим понашањем нису доказале да су им намере према Србији добре.

Развој Србије би требало да буде последица подешавања свих институција и политика ка већинском и општем добру: што је добро већини, добро је и Србији. Довођење компанија попут Рио Тинта може довести чак и до раста просечна плате у Србији за један, два или три евра, али разарање које би њено пословање изазвало по становништво и територију Србије нису мерљиви еврима просечне плате већ милијардама евра разорене државе (становништва и територије).

Колико компанија у Србији попут Рио Тинта већ послује? Пошто се ближе политички избори за странке из власти и из опозиције би уместо економских реформи, након ових мучних 20 година било боље да обећавају конвергенцију Србије ка ЕУ у погледу владавине права, јавних уговора државе са приватним компанијама, испитивања порекла имовине свих личности које су се бавиле политиком у овом дугом периоду, постепеног побољшавања еколошких услова који утичу на свакодневни живот свих нас, заштити породице и пореском стимулисању наталитета, и слична питања и циљеве.