Koncentracija opreme za pečenje rakije u Srbiji

Мотив за проверу података из пољопривредног пописа из 2012. била ми је изјава Лукашенка како ће корону победити пољопривредни рад и трактори (линк).

Како тракторе као податак не нађох, задржах се на опреми за производњу ракије. Једна чашица ракије дневно је стари српски лек за дезинфекцију и дуговечност. Тако памтим из детињства а како је сад не знам.

Пре података о казанима тј. опреми за печење ракије приложићемо податке о старосној структури менаџера у пољопривреди. Ово су подаци из 2012 па их треба линеарно (?) смањити да би смо добили слику садашњег стања. Или погурати бројеве у наредну старосну скупину.

Уколико је 2012 било 206 хиљада менаџера старијих од 65 година то значи да је било више од 120 хиљада старијих од 70 година. Просечно годишње било је по 19 хиљада старих од 55 до 64 година па је број од 65 до 70 мањи од 100 хиљада. У међувремену је око 155 хиљада прешло у старосну скупину изнад 65 а велики део старијих од 65 је умро па је сада вероватно на 550 хиљада газдинстава више од 130 хиљада њих старијих од 70 година. То значи да петина стараца – носиоца газдинстава – у селима не би требало овог пролећа да изађе на њиве ни да вози тракторе.

Број породичних газдинстава	Број менаџера у породичним газдинствима
	женски	мушки	менаџер који је уједно и носилац газдинства	до 24 године	25-34	35-44	45-54	55-64	65 и преко
628.552	99.749	528.803	592.600	3.867	25.887	69.712	131.112	191.031	206.943

 

Подаци о опремљености казанима за ракију су тужни јер је већ из општинских података лако уочљива правилност да што су неке области више опустеле од становништва то је више казана на број газдинстава.

Живимо у свету заблуда и предрасуда јер олако примамо спољне информације а да при томе немамо истраживачког духа да их и проверимо јесу ли тачне. Моја предрасуда је била везана за Шумадију. Казан за ракију сматрао сам за један од заштитних знакова ове области уз шајкачу и плотове. Преварио сам се.

У Србији је у време пописа 2012. било 154,5 хиљада јединица опреме за печење ракије, што је на 631 хиљада газдинстава давало тачно 24,5 казана на 100 газдинстава. Значи, свако четврто газдинство имало је казан за ракију.

Разлика између Севера (10,6) и Југа (30) износила је три пута у корист југа. Регион Јужне и Источне Србије (34,1) био је испред Региона Шумадије и Западне Србије (27,1), што је одмах пробудило сумњу у моју предрасуду.

Пиротска, Топличка, Јабланичка, Пчињска, Зајечарска и Нишавска област на врху листе већ су ме сасвим учврстили у закључку да је становништво напустило села, а да су казани у њима остали. Из овог разлога нисам излистао насеља на исти начин, јер би то био скуп села са по неколико газдинстава са истим бројем казана, већ сам поређао насеља по апсолутном броју казана. Све војвођанске области налазе се на дну листе, а Сремска област има највише казана на 100 газдинстава (13,2).

Посматрано по општинама највише опреме за ракију на 100 становника имали су: Босилевград (79,7), Рашка (75,8), Трговиште (61,6), Црна Трава (57,3) и Димитровград (55,7). Опреме нема у три централне београдске општине, Врачару, Савском Венцу и Старом Граду али не треба сумњати да би у случају прохибиције брзо биле опремљене овим средствима. Да у Тутину (0,6) и Сјеници (3,3) има најмање опреме можемо лако разумети уколико позовемо у помоћ верске разлога, али да у Србобрану има само 2,5 казана на 100 газдинстава делује као иронија за његово име.

У другој табели смо излистали насеља према броју јединица опреме за печење ракије. Укупно је 250 насеља од којих је 245 имало 100 или више казана за ракију. Највише их је било у насељу Пирот (366) испред Злота (317) и насеља Крагујевац (276). Следе Бела Паланка и Власотинце испред Кусатка за који сам до сада знао да је познат по железничарима и прехрамбеној индустрији Голд.

„Част“ Београда бране Влашка (153), Велика Иванча (153), Кораћица (151) и Велика Крсна (150) у општини Младеновац а ту је и Рипањ (15) који припада Вождовцу.

Након насеља Крагујевац из Шумадије можемо очитати Чумић у тој општини. Ово је вероватно последица назива насеља и вишевековне вере и традиције да се против куге и других зараза најбоље брани домаћом ракијом. Након Чумића дуго и пажљиво треба загледати док се дође до устаничког Орашца са 156 казана за ракију. Ту је Мајур у општини Јагодина који географски припада и Шумадији и Поморављу, али се другом приписује.

Рвати у општини Рашка са 177 казана на 207 газдинстава буде сумњу да су се, због повољне локације, специјализовали да лече Албанце овим пићем, уколико нису превише у вери ограничени. Хрвати се са тешким животом није еклузивно право Хрвата, већ и Срба, што многи топографски називи по Србији доказују.

И тако, свакакве приче о приложеним насељима се могу испричати, а ово је само информација о броју казана.