Kolektivno zlo Hrvata i srpska naivnost

Шестог маја 1991. на демонстрацијама у Сплиту погинуо је Гешоски Сашко, у жељи да и он спасе официра коме су барјаком хрватске заставе стезали врат испред врата наше стражаре. Био је то излив колективне мржње, али ја (желим да) се сећам два случаја људскости: једног старца који нам је пришао који дан касније да се огради од догађаја и да нам каже како то нису били Сплићани већ Херцеговци, и једног мушкарца који је, као у тајној диверзантској операцији, зауставио аутомобил испред врата стражаре и син му је у пар секунди изашао са места сувозача да спусти цвеће не место убиства.

Одбијао сам чињеницу да се радило о колективнoм злу не желећи да верујем да је тако нешто могуће и да постоји.

Исто раде данас медији у Србији тражећи појединце у хрватском  народу, који ће осудити догађај, а да је ватерполистима у Сплиту, који су били жртве колективног линча остао мучан утисак да је цела маса присутног народа подржавала чин линча, и да се не би много згрозила и да су живи на Риви раскомадани. Заправо, сви би окренули леђа да направе селфије.

Рекао бих да је проблем у мени, или у медијима у Србији, који желе да скрену суштину са колективног зла, док су пре непуних 28 година извештавали о задављеном Македонцу (јер је истина да је Македонац, али други, дављен) али је емитовање таквих прилога уз језик мржње требало да послужи у мобилизаторске сврхе, да се крене у рат против Хрвата. РТС је данас далеко од говора мржње (осим према опозицији) али је ХТВ исти као и пре 28 година – врви од Србочетника.

Велика већина Срба у Србији је била прилично равнодушна на ратна догађања у Хрватској и у БиХ, а онда је хиперинфлација потпуно преусмерила пажњу на пуко преживљавање, а са ратишта су могли долазити извештаји о злочинима и страдању Срба, мало кога су у Србији могли да дотакну.

Својим мучним сећањима из младости скрећем са теме и суштине колективног хрватског зла.

У Јасеновцу су страдале стотине хиљада Срба. Међутим, преживели Срби и Јевреји су имали потребу да истакну страдање Хрвата појединаца, како би, погрешно, истакли да је и овај народ страдао, а игноришући потпуно чињеницу да је 99% усташа и домобрана са задовољством чинило злочине над Србима, Ромима и Јеврејима, укључујући ту и дечаке Херцеговце који су секли уши и носеве да се имају хвалити како су их скинули четницима.

Према сведочењу Прпић Олге у Комесаријату за избеглице „Логор у Плесму (Јасеновац 1) укинут је још у месецу новембру 1941. године и то на захтев мештана Хрвата, из Плесма, који су одлучно тражили, да се тај логор укине, јер да они не могу више гледати страховити покољ и мучење, које усташе у том логору врше“. Овим није речено да су они били против таквих зверстава, већ само да их не желе пред својим очима.

У априлу 1942. Немци су, као знак добре воље према Недићевој колаборационистичкој влади, из Јасеновца ослободили 13 Срба који су сведочили о почињеним зверствима. И готово сви су издвојили мучење Ота Гавранчића, ваљда по истом принципу одбијања да се прихвати чињеница о колективној мржњи Хрвата доказујући да су и они, појединачно страдали. А они су буквално били један у хиљаду преживелих логораша, и где је ваљда била важна и патња оних 999 мучених и убијених Срба.

 

Тако је Жегарац Вукашин изјавио: „Хрвати заточеници понашали у логору увек коректно и потпуно солидарно са нама. Сећам се неколико њихових имена: пок.др.Ото Гавранчић, др Мишко Радошевић, Луле Фрковић из Сарајева, проф. Јурај Кратки из Нове Градишке и други“.

Др. Гавранчић је мучен пред другим логорашима. Након једног мучења је упитао да ли заиста мисле да му телесним мукама могу утицати на уверења. Према сведочењу Миливоја Николића и Реље Милановића смрт му је дошла, као и свим другим логорашима као олакшање. „Др Гавранчић је био бос и у самој кошуљи и доњем вешу (гаћама), како је на вечер морао да уђе на ноћење у „жицу“. А ноћи су биле врло хладне и већ је и увелико стезао мраз. Ми смо га у кухињи положили и прекрили једном деком. Ја сам му опрао ноге и руке, које су му биле врло прљаве од блата. Био је при себи, јечао је, и на све што смо му ми говорили или га питали, одговарао је само са „хвала“. Кад се мало снашао и утоплио, замолио је за чај, ми смо му га сместа припремили и дали, јер смо га случајно у кухињи имали, а припадао је једном логорашком функционеру. Пошто се тако нешто окрепио, пренели смо га у његову бараку (јеврејску, јер је Хрватима било забрањено да буду са Србима). Усташе га нису тражиле, јер смо ујутро обично ми заточеници пуштали несретнике из „жице“. После тога часа нисам више видео др Гавранчића. Чуо сам да је тога дана после подне умро“.

Далеко било да омиљеном писцу Анти Томићу желим сличну судбину, као и Лордану Зафрановићу, историчарима (упућеним у порекло већине Хрвата) Шарићу и Класићу, напротив, желим им дуг живот и добро здравље, као и свим људима уосталом. Овде само желим да укажем на погрешну перцепцију већине Срба, а не само моју, да тражимо појединачне случајеве у колективном злу, јер не желимо да верујемо да је тако нешто могуће, а упркос чињеници да су га многе генерације искусиле.

Масовне злочине над Мачванима и Јадранима 1914. и 1915. године починио је Загребачки корпус, а 1918. је прављена заједничка држава са Хрватима. Хрвати су извршили масовне злочине над Србима 1941-1945 у око 3.000 села у којима су Срби живели и опет је формирана заједничка држава. Крајем 1990. и у 1991. у Хрватској је завладала усташка реторика и симболика и Срби су протерани са својих вековних огњишта 1995. у злочиначким операцијама Бљесак и Олуја. И кога онда може да зачуди опште одобравање на сплитској Риви јавног линча „четника“?

Није само однос према Хрватима код нас погрешно постављен. Увек смо тражили примере људскости у општем  злу, попут немачког војника који је у Крагујевцу одбио да стреља (али стотине Немаца јесу), или споменика палим српским војницима који је поставио немачки генерал 1915 (без да се питамо да ли је то расизам, да се ради о скромном обележју у односу на споменик немачким војницима, на нашој, њима туђој територији).

Стога не треба сумњати да ће нам се поновити велико зло од Хрвата у будућности, чим се створе за то прилике (а они буду сигурни да ће опет проћи без казне), јер је то наш хришћански и Светосавски став, васпитање, да опраштамо и тражимо зрнце добра у општем злу. Сасвим супротно Штулићевом стиху из Кривог срастања, да тражимо трунку у туђем оку, а да не видимо балван у своме.

Свим радозналима желим срећан пут у Сплит. Ја га 28 година нисам посетио, и сигуран сам да се то у остатку живота неће догодити.