U subotu 28.4 krenuo sam za Jagodinu sa porodicom autobusom D.O.O „Ristić Commerce“ iz Novog Sada redovnom linijom sa polaskom u 14.15 iz Beograda. Osim što je autobus kasnio našao sam se u problemu da je u vozilo pušteno oko 10 osoba više nego što ima mesta. Za decu smo „osvojili“ dva a onda krenuli da se svađamo sa vozačem, koji je kao čovek koji odlučuje krenuo da izbacuje iz sedišta osobe kojima je valjda prodata karta mimo evidencije, a da ih ustupa onima koji su platili. Uspeli smo da osvojimo i treće mesto iako smo platili četiri povratne karte. Uz neizvesnost šta će nam se tek događati kada se budemo vraćali.
Na svađalački ton moje supruge jer traži svoja mesta, dobacili bi joj što nije platila karte za Niš ekspres, pošto je ovaj jeftiniji, pa ovakve neprijatnosti su normalne. Slično smo doživeli na putu za Istambul od sedam primitivaca koje sam molio da se ne deru, da nisu na tinejdžerskoj ekskurziji, odgovorili su sa „što niste platili prevoz avionom?“. Otkud ta potreba da se zagleda u tuđ novčanik? I to od ljudi koji nisu platili, ili su platili manje?
Na suprugin komentar otkud mi ideja da platim karte kod ovih prevoznika, podsetio sam je na vožnju Niš ekspresom u julu ili avgustu prošle godine, kada nam se vozač žalio da nije spavao više od 30 sati, pa sam ja poželeo da mu pevam (krekećem), samo da stignemo bezbedno do Beograda.
Višak putnika u prevozu, kao i neispavani vozači, posledica su pohlepe koja se ne sankcioniše. Meni je svejedno da li je vozač uzeo pare sebi u novčanik ili je firma zaradila. Radi se o nepoštovanju moga prava da ako sam nešto platio upravo i to dobijem.
Problem se može veoma lako rešiti (poput žutih traka čije je poštovanje pre par godina bilo nezamislivo) tako što saobraćajna policija dobije mogućnost da naplati kaznu od milion dinara ukoliko zaustavi autobus sa putnicima koji stoje. Ne bi ni vozači ni prevoznici praktikovali „svinjac politiku“ da puste onoliko putnika više koliko ih je spremno da stoji.
Ovo je samo jedan detalj iz haosa u kome živimo, a bez čijeg prevođenja u red neće ništa u Srbiji poći na bolje.
Kada ulazimo u trgovinu ili kada izlazimo na glasanje, treba da idemo sa samopoštovanjem, šta dobijamo za naš novac ili za naš glas.
Davne 1998. godine živeo sam u Bačvanskoj ulici preko puta centralnog zatvora. Pošto sam bio stidljiv, a ne kao sada kada ličim na čangrizavu babu u želji da stavim do znanja šta nije kako treba, nisam mogao kasirkama da kažem da su mi više naplatile. Odlučio bih da idem u drugu radnju. Prodavnice nisam mogao da kaznim odbijanjem da me pokradu jer se kralo na kusuru u svih pet-šest prodavnica. Od tada mislim da se situacija promenila: manje je prodavnica kako bi se krali potrošači, ali smo dobili oligopol u kome nas potkradaju na veliko.
Za glasanje na izborima bilo bi dobro da imamo javnu informaciju o promeni materijalnog stanja kod političara iz vlasti i opozicije, i privatnih kompanija koje su njima bliske, od prethodnih izbora do danas. Takva informacija bi nam pružila jasniju sliku o tome kome i za čiji interesu naš glas dajemo. Iz ovakve perspektive meni su najpametniji oni koji naplaćuju prisustvovanja na mitinzima i koji će uzeti po 20 evra od stranaka uz dokaz sa mobilnog da su baš za njih glasali. Jednom u četiri godine 50-60 evra je više nego ništa, onih koji glasaju ili ne glasaju, a pri tome ništa ni ne traže niti dobijaju.
Ovom opštem haosu dodao bih i međunarodno instalirane štetočine, koji uništavaju institucije pozivajući se na međunarodnu praksu, pri tome obilato se koristeći privilegijama koje im sistem i institucije omogućavaju.
Kad sam ovako mračan, dođe mi da napišem tekst pod naslovom „Viđen đavo u Srbiji“ (ako je već Gospa viđena u Međugorju), kako bi bilo dobro da privučemo turiste ovom mogućnošću „ako želite da saznate kako je u paklu, saznajte za života dolaskom u Srbiju“. Onda bih opisao načine da se zaradi, ali bi to previše ličilo na Saramaga. Tržišna inicijativa u sukobu sa državom oko ideja za zaradu i profita.
Neće nam nakon izbora biti bolje, biće nam još gore i tako će nam biti dok se, sa jedne strane ne zavede red, a sa druge strane svako od nas i u svakoj situaciji bude insistirao na svojim pravima.
A u četvrtak, Za Beograd s firmom Ristić
jednom na putu beograd-budva za naša dva mesta prodata su čak tri kompleta karata. sreća u nesreći je bila što je moj tadašnji partner bio kao trokrilni ormar, pa smo se svi složili da je najbolje da mi sedimo. takvih priča u nedogled.
sinoć pogledam ovaj novi film o margaret tačer. ženu su voleli i mrzeli, zavisno od toga kakvu je politiku vodila. kada je radila najbolje za svoju zemlju, uvela mere štednje i rezala troškove javne potrošnje, hteli su da je linčuju. zapitala sam se, kako će ovde biti, kada nam takav neko padne sa neba.
Ivana, nece pasti takvi sa neba, ima njih prilican broj u Srbiji, ali ih za sada svi izbegavaju kao gubavce. I dalje je u Srbiji socijalizam glavna ideologija, a u njemu nije vazna cista racunica i nema mesta za racionalizaciju i racionalizatore.
Pre tri cetiri meseca dinar je vredeo 0,1 eur. Danas vredi 0,089 Eur. Toliko o kradji na veliko i pravu da za svoj novac dobijemo ono sto smo platili. Iza velike price o socijalnoj drzavi, BDP-u, ekonomiji i krizi krije se prosta cinjenica da lopovi nemaju meru i da vazda bolje zive od onih koji posteno rade, pa nije ni cudo sto su devijacije vidljive na svakom koraku. Nema te policije, kazne, ili sile koja moze sve da kontrolise. Zato i jeste bitna kultura, sistem, institucije. Najzad ponovo se vracamo motivatorima. Nemoguce je srediti zemlju u kojoj se sve ceni vise od konkretnog dela. Politika, politikanti, skole, diplome, partijska pripadnost, poznanstva, prijatelji, kumovi,… sve je bitnije od onoga sto ste juce i danas „svojim rukama“ napravili. Kada se jednom u drustvu postave pravi motivatori, isceljenje brzo dolazi, bez potrebe da neko njime upravlja, kao sto se i „trulez“ siri u ovakvom sistemu bez obzira da li to neko zeli ili ne.
Tko to tamo peva
Kamo dalje rodjace
iz peska vire krunisane glave
sta to rade
prde u prasinu
Cini mi se rodjace
da je standard pokvario ljude
jedu g**na i sanjare…