Kako je lepo biti bogat

Чувену Борину песму „Како је лепо бити глуп“ требало би допунити новом „Ал` још лепше бити богат“.

Слика приказује „објекат“ или „комплекс“ у власништву Родољуба Драшковића (претпостављам), тик уз манастир Тврдош. Налази се на окуки реке Требишњице, са три стране њоме опкољен, док је са четврте регионални пут из Требиња за Љубиње или Неум.

Објекат изгледа нестварно у односу на окружење на путу, па ретко ко прође, а да не застане и не направи фотографију.

И тако, некоме у животу заиста успе да испуни своје дечије снове, да живи у дворцу из бајке и да се осећа као средњевековни витез и владар.

Већини нас, на жалост, свакодневно се загађује свест хиљадама непотребних информација и сервирају материјалне и друге вредности у складу са глобалистичком кухињом.

Према приложеној фотографији немам никакав ни став ни емоцију, ни позитиван ни негативан. „Отргла“ се из прошлости да ме подсети да сви милионери нису на Дедињу, да их има и на стварно егзотичним и неочекиваним местима.

Мој став о лепоти, богатству, сиромаштву, најбоље приказује цитат Ернеста Сабата из „О јунацима и гробовима“:

Jer, postoji li ljudsko biće čija životna priča nije, na kraju krajeva, tužna i zagonetna?

Ali ti ljudi što sede zamišljeni na klupama nisu uvek starci ili penzioneri.

Katkad su to relativno mladi ljudi, osobe od trideset i četrdeset godina. A što je još čudnije i nad čime se valja zamisliti (mislio je Bruno), ti ljudi nam izgledaju patetičniji i bespomoćniji ukoliko su mlađi. Jer, šta je užasnije od slike mladića koji zamišljen sedi na klupi nekog trga, obrvan mislima, ćutljiv i udaljen od okolnog sveta? Taj čovek ili mladić ponekad je mornar; ponekad je možda emigrant koji bi želeo da se vrati u domovinu, ali ne može; često su to ljudi koje je napustila voljena osoba, a pokadšto stvorenja nesposobna za život; nekada oni koji su zanavek napustili svoj dom, a ponekad opet oni koji razmišljaju o svojoj samoću u sutrašnjici. Konačno, može to da bude i neki momčić, kao Martin, koji sa užasom počinje da shvata da ono apsolutno ne postoji.

Isto tako, može to da bude i čovek koji je izgubio sina i koji u osami, na povratku s groblja, uviđa da mu je život sada izgubio smisao i razmišlja kako ipak ima ljudi koji se smeju i koji su srećni (makar samo trenutno srećni), dece koja se igraju u parku, eto tu (vidi ih), dok je njegov sin već pod zemljom, u malom kovčegu po meri njegovog malog tela koje je možda napokon preostalo da odoleva i nesrazmerno jačem neprijatelju. Eto taj čovek, što zamišljeno sedi, pita se ponovo, ili prvi put, o opštem smislu sveta, jer ne uspeva da shvati zašto je njegov dečak morao tako da umre, zašto je on morao da plati nečiju davnu krivicu, a njegovo maleno srce da se muči usled gušenja ili paralize, boreći se očajnički, ne znajući zašto, protiv tamnih senki koje počivaju da se nadvijaju nad njim.

Taj čovek je u pravom smislu bespomoćan. A što je najčudnije, to bi mogao da bude glavom onaj Veliki Bankar što je isplanirao fantastičnu operaciju sa čvrstim valutama, a koju je ranije sam pomenuo s prezirom i ironijom. S prezirom i ironijom (sada mu je bilo lako da shvati), koji obično ispadaju preterani i, konačno, nepravedni. Jer ne postoji čovek koji bi u krajnjoj liniji zasluživao prezir i ironiju: pre ili kasnije, s čvrstim valutama ili bez njih, snaći će ga nesreće, smrt dece, braće, sopstvena smrt i sopstvena usamljenost pred smrću. Naposletku ispada da je on bespomoćniji od ikoga; kao što je ratnik zatečen bez pancira bespomoćniji od onog beznačajnog mirnog čoveka koji nikada pancir nije imao niti oseća da mu nedostaje.