Када је смртно тешко – црни хумор!

Човек без наде је мртав човек, негде је написано, а може се прогласити универзалном истином.

У српској голготи, на путу кроз беспућа северне Албаније и области српских племена Васојевића, Морачана и Куча, хиљаде људи је застало и умрло без наде, јер су били гладни, промрзли, физички немоћни.

Виктор Франкл је написао да су страхоте Аушвица преживели богати духом, а не мишићима, јер ови други лако клону, док први увек траже унутрашње снаге и мотиве да издрже.

Ребека Вест је описала победнички дух Енглеза као способност за црни хумор када је најтеже. Када су Немци бомбардовали Лондон, прво је владао страх. А када су Енглези почели да се кладе која ће следећа зграда да буде погођена и да се шале на своју муку, страх је престао да влада, а светло будуће победе почело је да се појављује.

У фебруару и марту 2022. Руси су пред Кијевом прошли као Немци пред Москвом 1941: дошли су парадно одевени, неприпремљени за хладну зиму. Прошли су пут од очаја до наде. Уз помоћ западних сателита уништавана је руска оклопна техника, Украјинци су постигли брзу и лаку победу у области Харкова, и тек је Пригожинов пешадијски напад на Бахмут/Артјомовск вратио свест да у рату побеђује пешадија, а не техника. Руси су прошли пут од очаја до наде, а Украјинци изгледа да иду у супротном правцу. На званичним војним каналима комуникације ликвидацију Руса су покушали да представе као нешто духовито, и то ће их на крају превише скупо коштати.

Руси и Украјинци баш и не изгледа да имају смисла за хумор, као што је то случај са нашим прецима Дивјунацима, а изгледа да је тако и међу муслиманима које обузима колективан гнев, гледајући технолошку супериорност запада и патњу своје верске браће у Палестини. У ретким случајевима, гнев осваја срца и прелази у тероризам, као одговор на надменост западног човека. Међутим, жртве тероризма су најчешће невине и немају никакве везе са ђавољим слугама које сеју зло на овој нашој, заједничкој, планети.

 Али, удаљих се од наших предака, и њиховог преживљавања голготе. Док су хиљаде српских војника падали и умирали од глади и хладноће, без наде, ипак је способност за шалу преживелима омогућавала да иду даље.

Овде у целини прилажем причу Стевана Јаковљевића из „Српске триологије“ – „Смејали смо се гладни…“

Седимо замишљено око ватре и ћутимо. Све што смо имали, рекли смо… Пексимита је понестало, конзерви више нема. А не вреди ни јадиковати, још мање бунити се.

• Је ли, попе, ти данас не отпрати оног војника до гроба? – запита благајник пука, колико да се нешто говори.
• Шта ћу… опевао сам га овде… А бог је свуда и на сваком месту.
• Ипак, ипак, требало би – упаде ветеринар пука.  – Такав је пропис. Видиш, ишао је официр, ишли су војници, а тамо није имао ко да му прелије гроб.
• Разумем када умру на маршу… али овако… – отпоче опет благајник. Капетан Душан га прекиде:
• Ви то причате о оном војнику који је дана умро? … А, попе, ту ћеш се зло провести.
• Море, хајд не причај…
• Уверавам те… Командант је видео спровод и питао где је свештеник. – Душан намигну, али то свештеник не опази.
• Није могуће! – чуде се остали.
• Здравља ми. Баш сам био код ађутанта, кад командант изађе из шатора и рече: „То је срамота. Казнићу најстрожом казном свештеника.“
• Хоће он, хоће – додаје Лука. – Он не види крупну ствар, али за ситну…
• Ама, побратиме, то није ситна ствар…
• То би исто било као кад би неко од нас пошао на осматрачницу, и остао у некој кафани – објашњава потпоручник Војин.

Свештеник нас је збуњено гледао. А та забуна његова распаљивала је нашу машту.

• То су изузетне прилике! – муцао је поп Момчило.
• Наравно! – додаје поручник Протић, који се већ сажалио на свештеника. – Ко ће сада још од тога да прави питање. Оставите, молим вас…

Душан га значајно погледа. Бојећи се да не ослаби расположење, отпоче темпераментно:

• Не био ја командант… Ја бих га пред целом војском деградирао и везаног терао. – Душан тада неприметно гурну Протића: – Зар ти мученици оставили земљу, прешли хиљадама километара, па их поред живог попа закопати као мрцине…
• Ама, то јест, али…
• Молим те, извини, зави ме стомак. Запамти где си стао – и Душан оде журно, држећи се за трбух.

Опет отпоче благајник.

• Знаш, Момчило, требало је ипак… због војника.
• А после, ни гробље није далеко… Стотину метара одавде – допуњава ветеринар.
• Море да је и пет километара! – распаљује Лука.
• Људи божји, није да нисам хтео, већ ме убила чизма – обрати нам се свештеник Момчило готово плачним гласом.
• И мени су отекле ноге, а ипак сам морао да идем са војницима шест километара да купујем сено – жести се потпоручник Живадин. – Замисли, да ја нисам ишао… Коњи би сутра полипсали…
• Ех, то није исто. Коњи би нам заиста полипсали. Али ако поп Момчило не прелије гроб онога војника, ми нећемо због тога помрети, нити би од те његове шетње били сити – брани Протић свештеника.
• Е, извините, господине поручниче – љути се сад озбиљно потпоручник Живадин. – Нека изгубимо још и тај морални ослонац, онда немамо више ни војске ни људи.
• Бре, бре, бре, ал одосмо далеко… Штуцне Лука пред командантом, пропала дисциплина. Не оде Живадин по сено, на један мах полипсаше коњи. А поп Момчило упропасти морал.

Тада се и Душан врати.

Поручник Протић се уозбиљи: – Баш данас, када нас глад сатире, људи умиру на сваком кораку, данас треба да смо великодушни и да не терамо мак на конац.

• Ова будала поквариће нам све – шапну нам Душан. Онда се обрати Протићу: – Добро, нека је све тако.
• Али није тако! – упаде Живадин ратоборно.
• Чекај, молим те… Дакле, нека је баш тако. Тако мислиш ти, тако и ја и сви остали. Сви ми волимо Момчила… Али ако тако не мисли командант?
• Како!… Бесан је био! – разгањава причу Лука.

Уто се појави ађутант пика. Ми заћутасмо.

Он стаде испред свештеника.

• Господине попо, зове вас командант.
• Шта кажете?! – запита Момчило згранут.
• Кажем ја, а ти мени ово, оно! – говори Душан.
• Људи, ја све мислим, ви терате шалу…
• Богами, и ја сам то мислио – рече Протић.

Поп Момчило се диже.

• Да нећеш ти такав да идеш? – запита Лука.
• Ја шта ћу …
• Немој сад да навучеш и другу кривицу – упаде Душан. – Он те зове на рапорт… Када би мене звао, ја бих морао да припашем сабљу и ешарпу. Пошто ти то не носиш, онда твоје службено одело и ону твоју поповску капицу, тако је ти зовеш … митра… чита.
• Јест, јест! – одобравају остали.
• Море, идите с милим богом, људи, шта се ово ради са мном!
• Слушај, да је командант хтео с тобом приватно да разговара он бите звао преко посилнога. А видео си да је дошао ађутант.
• Наравно…
• Пусти га, побратиме – вели Душан усиљено равнодушним гласом – нека ради по својој глави, шта се нас тиче. Посилни, баци које дрво на ватру.

Лука приђе Момчилу и поверљиво му рече:

• Озбиљно ти кажем, узми… нема смисла да идеш у шињелу и шајкачи. Уосталом, не кошта ништа.
• У сандуку ми је..
• Па шта је с тим… Трајко! – викну ревносно Лука посилнога попа Момчила.
• Нека, нека, ја ћу ићи сам – и он пође своме шатору.
• Е, нема смисла – вели кроза смех поручник Протић. – Претерали сте…
• Ах, сунце му поповско, одавно он мени „јади пилиће“ – вели Душан. – Ама само да га видим са читом на глави.
• Добро, молим те, откуд се појави ађутант?
• Онда када ти рекох да ме боли стомак, ја отрчим до ађутанта и замолим га да дође код Момчила и да му само каже како га зове командант.

Дебели ветеринар заценуо се од смеха.

• Не смејте се, чуће – вели благајник пука. – А када дође овде, објаснићемо му да је ово само шала…
• Ено га! – рече неко.
• Према светлости ватре угледасмо попа Момчила са читом на глави и у црном капуту. Ишао је к нама. Али као да се предомисли, орете се надесно и оде у правцу шатора команданта пука.
• Ја, богати, он оде…
• Није ваљда луд.
• Их, шта ћемо сад.
• Побратиме, молим те, трчи и кажи му да је све ово била шала – обрати се Душан Луки. – Е, људи, баш је чудан човек.

Лука се диже и оде.

• Е ћеф ми је што га насамарисмо. Али неће смети сада да дође овде…
• Наљутиће се…
• Е, баш ме брига. Памтим ја да је он мени у Пећи ставио јаје у кревет, па ми после изнео … те ово, те оно. Е, то м је сада.

Али задуго се не врати Лука, а ни поп Момчило. Питамо се, шта ли урадише.

• Да није збиља отишао? – пита узнемирено благајник.
• Сумњам… стигао га је Лука – вели Живадин. – Него се он љути и прети.

Најзад угледасмо Луку где се журно враћа.

• Код команданта је још…
• Није могуће…
• Јест. Ја ишао заобилазно, а он ударио преким путем кроз шумарак, сигурно да га не виде… И ја чујем кроз шатор како командант љутито виче: „Ко је тај који злоупотребљава моје име?“
• Ух, богати…
• Баш тако?
• Тако, богами. Онда се склоним код ађутанта да ме ко не би видео како прислушкујем.

Заћутасмо…

• Шта ћемо сад? – упита ветеринар.
• Што „ми“ … Душан је то удесио – правда се благајник.
• Је л?… А сад, браћо! … Душан крив, а ви ми сви калаузи…
• Ја сам до последњег момента веровао да ти и Лука говорите истину – вели ветеринар.
• А-ха!… Каписцлауф!… А ко је први покренуо?
• Ја имам права да као друг замерим, а што ти после удешаваш адвокатски, зато сносиш одговорност ти, и овај твој побратим.

Према одблеску ватре видимо како нам се приближава поп Момчило у црном капуту и са читом на глави.

• Ниси ваљда ишао код команданта? – пожури да га запита благајник.
• Не знам… видећете и чућете – одговори поп Момчило, па седе на трупац, налакти се на колена и укрсти прсте.
• А лепо му стоји ова капа! – заусти Душан, али преко срца.
• Чућеш и видећеш – понавља поп Момчило, гледајући у ватру.
• Човече, зар ниси видео да је све то била шала? – кори га ветеринар – Ето…
• Не знам… Сада није време за шалу.
• А у Пећи је било време, кад ти подметну мени оно јајце…
• Нисам ја… Они су тражили јаје од мене…

Посилни командантов појави се са неким ковертама. Један пружи ветеринару, други благајнику, а трећи капетану Душану.

Гледали смо их са нестрпљењем. Благајник извуче наочаре и прочита полугласно:

• „Строго пов.“… – он се диже и пође своме шатору, а за њим оде одмах и ветеринар.

Душан отвори коверат и поче полугласно мрмљати:

• Резервном кап… и тако даље. Пристао ми је вечерас свештеник пука Господин.. како сам га звао на рапорт. Рекао ми је, како све ви користили моје име… Нека ми резервни капетан… одговори: прво, шта му је дало повода, да злоупотреби моје име и моје службено звање. Друго, зашто је изложио подсмеху једно свештено лице, које је на служби при овоме пуку. И треће, чиме правда свој поступак. Нека ми одговори… у року од два часа… Ња!… Не гутам ја, попе, главић од машине… А-ја!
• Не знам ја ништа. То је твоја ствар.
• Па мораш да одговориш! – добаци неко.
• Боже сачувај… Управо одговорићу али не на прво, друго, треће… Већ просто: пошто три дана нисам ништа јео, пошто сам уморан и малаксао, пошто немам ни материјал за писање, то молим команданта за извињење, што ми је овом приликом немогућно дати одговор…
• Добро, а на чему ћеш то да напишеш?
• На једноме исцепаном листићу из „Правила службе“.. А то ћу исто казати оној двојици. – и Душан се диже.
• Чекај – задржи га Лука. – Молим те, пусти нека они напишу…
• А што? – и Душан га значајно погледа. – Дакле… требало је да прогутамо? – и засмеја се.
• Зорт, бато! – вели поп Момчило. – А-ха…
• Али ја те теби набих камилавку.. А за ово сада, ја сам осетио…

И почеше обојица да се смеју.

• А ко овако потписа команданта?
• Ја – вели Лука. – Кад сам рекао Момчилу да је све шала, а он мени. „Чекај да ми њима сада подвалимо.“ И ја потпишем онда „бланко“ команданта, а ађутант напише оно остало.
• Знате шта? – рече Душан. – Сад ћу је да идем код њих па ћу да се правим забринут… Дошао сам, као санћим да се договоримо.

Пођосмо сви. Видимо како благајник и ветеринар седе у шатору при запаљеној свећи и пишу. Ми застадосмо, а Душан уђе.

• А, ево га!… Што нам направи овај малер? – пита благајник.
• И себи сам…
• Ништа ја не знам. Рећи ћу: преварен сам исто онако као господин свештеник пука! – вели љутито ветеринар.
• Пази га сад: „Господин свештеник!“ – шапну нам Лука.
• И веровао сам да је истина – додаје благајник.
• А што сте збијали шалу са свештеним лицем… Ко вас је на то навео?… Него, да се договоримо. Реците како сте чули да се командант љути, али да ви уважавате и цените Момчила и молите за извињење команданта. Ви тако, а ја ћу видети како ћу… До виђења!

После два часа Душан је у шатору ађутанта пука читао наглас следећи одговор ветеринаров:

На тражење команданта пука, част ми је поднети следећи одговор.

Прво. Ни једнога момента нисам покушавао да злоупотребим име и звање команданта пука. Као дугогодишњи службеник овога пука однегован старим војничким традицијама у команданту пука гледао сам одувек високог старешину, а сада у овим тешким данима народне трагедије и свога оца.

• Ово има да остане у архиви пука – прекиде читање Душан.
• Наш командант испаде: „родитељ Стојиљко“.
• Вреди ово више него један пексимит…
• Читај, богати, даље.
• Неко је у друштву рекао да се – Душан поче гласније – „командант љути што свештеник овога пука није отпратио погреб умрлог војника до гроба…“
• Ово ставио под знаком навода…

… Веровао сам да је истина. Знајући праведност команданта пука…

• Пази, стока једна, ала подваљује!

… а као дисциплинован војник, стао сам одмах на гледиште команданта пука…

Сви прснуше у смех.

• Сунце му његово, а горег башибозлука војска није могла да роди! – додаје Душан.
• Вечито раскопчан и мастан…
• Ах, да ли ће да сване сутрашњи дан!

… и осудио поступак свештеника овога пука.

• Ама, је ли баш тако написао? – нагиње се поп Момчило.
• Јест, јест, твој најбољи пријатељ, с киме си у она срећна времена појео осам стотина четрдесет и седам ћулбастија – одговара Душан.
• – Кипислцауф. А-ха!

Друго. Свештеника овога пука уважавам као духовно лице. По својим осећањима, ја сам побожан човек…

• Видео сам га на Велики петак да мрси…
• Море, никад у цркву није ишао…

… и у свештенику овога пука, нарочито у овим тешким данима нашега страдања, гледам једину утеху.

• Честитам – пружи Живадин руку Момчилу.
• Стога сам слободан замолити команданта, да свештеника овога пука произведе у чин митрополита…

Заћутасмо..

• Е, то си додао!
• Слагао си“
• Сигурно је пошашавео од страха!
• Да видимо!
• Ама шта има да видите? – брани се Душан. – Он, како је почео, овако треба да заврши.
• Деде, прочитај још крај!

… Стога молим команданта, да уважи овај мој одговор. Ветеринар пука…

И тако после толико времена, иако гладни, насмејасмо се и ми овога вечера.

Стеван Јаковљевић „Српска триологија I књига“, странице 456-464. Слобода, Београд, 1982.