Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Радмила Тричковић „1687-1739“ Службени гласник 2013. Стр. 88-89.
Серхат је све време имао своје средиште у Београду. Средњевековни град с хисаром Болма, изграђеним у 16. веку, био је током наредног столећа мирног развитка прошаран цивилним муслиманским насељима и све до почетка рата војни значај Београда састојао у томе што је „био једно од највећих складишта оружја на европској страни царства, чувено са своје тополивнице, џебехане и барутане“[1]. Како је Београд 1686-1690. три пута тешко страдао од експлозија барутних складишта и разаран у двема опсадама, после освајања постало је најважније да се брзо изгради у тврђаву која ће бити доминантна на Сави и Дунаву.
Тај задатак поверен је војсци која је у октобру 1690. остављена у граду, а за рашчишћавање рушевина употребљени су и ратни заробљеници са шанца Ршаве на Великом острву, који су замењени за муслиманско робље тек пошто су годину дана провели на тешком раду у Београду. Заробљеници Имреа Текелије, шест стотина војника српске милиције под Павлом Несторовићем Деаком, копали су у оковима око Београдске тврђаве, почев од децембра 1690. Кад је по доласку у Београд на свом походу у лето 1691. велики везир Мустафа-паша Ћуприлић извршио смотру радова, закључио је да ордија не сме прећи Саву оставивши град у рушевинама, јер га Аустријанци могу заузети с најмање труда. Зато је наредио да се најпре на Сави и Дунаву постави по један мост ради пребацивања војске, а затим да сва ордија прегне на поправљање Београда пре покрета на ратиште. И касније, кад је после пораза код Сланкамена, у новембру 1691. за мухафиза Београда именован везир Топал Хусеин-паша, међу његовим главним задацима истакнути су поправљање Београда и попис сталне посаде. Те године подигнута су четири нова бастиона ван градског рова – табије – напуњене земљом, а око њих ископани ровови и утврђени палисадама; уређене су топхана и џебахана и остављен известан број војника за њихово чување.
Почетком августа 1692. велики везир Хаџи Али-паша Мерзифонлија довео је ордију у Београд намеран да гони херцога Фон Кроја према Петроварадину. Одуставши од гоњења непријатеља, велики везир задржао се на раду у тврђави до новембра, тако да је ордија тек у јануару могла стићи у Једрене.
За 50 радних дана, војска је те јесени утврдила део града од капије на Ат-пазару до Су-капије на ушћу Саве и Дунава и појачала новоподигнуту Бејаз-табију. Тада је направљена београдска еспланада – „велики мејдан за вежбање пешака и коњаника и за играње коња, на источној страни града Београда, између Тврђаве и Вароши, од Саве до Дунава“ – данашњи Калемегдан.
Двадесет седмог октобра, пред мухафизом Београда Бујук Џафер-пашом, београдским мулом Мустафа-ефендијом и агом јаничарског оџака, везиром Исмаил-пашом, Београђани су се сложили да се граница Калемегдана обележи знацима и да се обележени простор очисти од стамбених зграда, дућана и грађевина сваке врсте. О томе је састављен докуменат називан „Књига о границама града Београда“, који је предат градском диздару. Неке зграде које су у ту сврху порушене процењене су у Београду сасвим неумерено високо, тако да је држава касније годинама безуспешно бранила од њихових власника своје интересе. Међутим, тај потез је несумњиво користан за безбедност Београда и свакако је помогао Џефер-паши да сопственим снагама издржи опсаду Фон Кроја до доласка великог везира са ордијом. И велики везир Мустафа-паша сматрао је да је утврђивање Београда важније од гоњења непријатеља, те је ордија остала на раду у Београду до новембра. Тада је Џафер-паша поново именован за мухафиза Београда, а као први задатак у ферману о томе означено је утврђивање Београда.
Странице 88-90.
Изградњи Калемегдана претходи највеће страдање српског народа у историји, у нашој историји познато као „Велика сеоба“, а по грађи Радмиле Тричковић један од највећих геноцида у историји човечанства јер је број пореских глава смањен са 400.000 на 50.000. Уколико је просечан број чланова породице био 6, то значи да је више од 2 милиона Срба побијено или умрло од глади и од куге. (МЗ коментар)
Одмазде над неверним народом трајале су пуна три месеца без икакве интервенције Порте, све док нападнути крајеви нису до краја савладани. Тек крајем марта 1690. написан је ферман о обустављању покоља у коначно освојеним областима. Ферман је упућен скопском сараскеру Халил-паши да обузда војску и арбанашке чете на Косову, у Приштини, Новом Пазару, Призрену, Качанику и Скопљу, који секу, одводе у робље и продају рају тих предела и не дају јој да се врати у своја места. Заштита је обухватала само оне „за које није познато да су учествовали у угарском рату, па било на чијој страни се налазили“. Ове последње речи показују да је на Порти било познато да је сав народ био покренут из старих насеља. Порта је тада још била веома далеко од потоње одлуке о потпуној амнестији за све осим хајдука. Оне који су сада оптужени као саучесници чекала је хајдучка смрт. И касније, кад је 6. септембра заузео Ниш, велики везир Мустафа-паша Ћуприлић пустио је аустријску посаду да оде, а српску милицију са женама и децом предао сабљи својих војника, упркос задатој речи, 9. септембра 1690. Историчар Мехмед Рашид казује како је ордија приликом освајања Ниша погубила 399 хајдука раје, а пре тога описује како је уништено и просуто побуњено бугарско село Чипровац, тако да је постало станиште сова и гаврана.
Са закашњењем које је било одлучујуће, Порта је схватила сву тежину проблема који су проистицали из освајања пусте земље. Тек пред покрет ордије из Ниша према Смедереву, у другој половини септембра 1690, објављен је ферман о помиловању раје. Ферман је био упућен „становницима села на путу од Ниша до Београда, сеоским старешинама и поповима који су прешли на сремску страну и свим становницима Срема“ а посебно онима „на страни Дунава до Панчева“.
Стр. 74-75.
…
Не можемо знати да ли су ови малобројни збегови и групе бегунаца који су тих дана били у пратњи турских војника враћени у своја места или најближа села, присилно или драговољно одустали од трагичног српског егзодуса. Несумњиво је да је покољ српске милиције и грађана у Нишу, извршен са знањем велико везира, на разним местима добио различита тумачења, према томе с које је стране тумачење долазило. За народ у близини Ниша, где је била турска војска, кривица је свакако приписана аустријским командантима, који су Србе олако препустили турској сабљи. За избеглице које су биле међу аустријском војском, покољ у Нишу био је још један знак да се на долазак Турака не сме чекати. То је једино објашњење и за бежање Срба на аустријску територију и за растурање збегова уз обавезну предају аустријских војника и српске милиције, хајдука. Према турским правилима, војник сваког другог порекла осим српског задржаван је као роб, једино је Србина чекала страшна хајдучка смрт. Будући да се Турци обично нису могли преварити у тим стварима, њихов поступак са заробљеницима често је једини поуздан знак њиховог порекла: онај који је завршио на коцу, увек је био Србин. Осим тога, вредна је пажње чињеница да се велики везир Мустафа-паша Ћуприлић у свом ферману објављеном негде на путу између Ниша и Хасан-пашине Паланке (Смедеревске Паланке – МЗ), пре свега обраћа простом народу, а онда и њиховим првацима, и између њих бирајући једино сеоске старешине и попове. Српски патријарх, владике, па чак и крупније световне старешине, кнезови, свакако нису изостављени из простог нехата – они су у том тренутку били неприхватљиви поглавари раје и зато отписани, као и хајдуци. Велики везир једино није узео у обзир да су они важили као узор сасвим нежељеном броју заувек изгубљених поданика.
Стр. 77-78.
Када се стоји на Калемегдану треба да се помисли на геополитички лом у коме је био побијен готово целокупни српски народ годину или две пре изградње овог вежбалишта за турску војску.
Малобројни остаци народа остали су у војној крајини Аустрије, у Босни (која је имала десетине епидемија куге у 18 веку, па су и њу насељавали Херцеговци а од 1878. и Срби из садашње Хрватске), и у Хецеговини и Црној Гори и Брдима. Са Косова и Метохије, из садашње С. Македоније Срби су до 1878. гоњени од Албанаца и малобројни су живели у шумама чекајући тренутак када ће хајдуци подићи устанак против дахија 1804.
Детаљи о геноциду из 1690, које је Радмила Тричковић проучавала у архивима Истамбула, доказују зашто готово да није било старинаца на територији Србије када су Јован Цвијић и други истраживачи проучавали порекло досељеног становништва на територији устаничке Србије.
Судбина главних инжењера изградње (стр. 92-93.)
Београд је утврђен дворожним бастионима, по правилима венецијанске школе. Главни инжињер Београда, Андреја Корнаро, с још двојицом аустријских инжињера, заробљен у јесен 1690. Ослобођен је ропства негде пре октобра 1694. године. У два фермана до новембра 1694. њихова имена записана су: Андреја, Кондо и Гурка. До тог времена био је умро онај кога су Турци звали Кондо, а Гурка је тада ослобођен ропства. Оба фермана издата су на његову молбу да се не дира његова кућа у Београду. Како су тада истакнуте велике заслуге које су заробљени инжињери имали у изградњи Београда, фермани су издати ради заштите његовог мулка – под условом да се насели где жели у Турској. Тада је одобрена и његова молба да се убудуће зове Гаврил а не Гурка. Ови фермани поновљени су и 1696. године.
Београдски мимар-баша Андреј Корнаро добио је уместо редовне плате у зијамет село Миројане код Софије. О његовом повлашћеном положају и међу муслиманима овог сталежа сведочи шест фермана које је мимар-Баша Андреја у августу 1695. извадио у султановом стану у Београду. Осим уобичајених повеља за зијамет: да нико не напада земљу и рају његовог поседа, Андреја Корнаро је тада добио берате који су давани једино управницима царских хасова и вакуфа: да се од његове раје не тражи ништа без посебног фермана; да нико не спречава рају која жели да се насели на његовом зијамету; да нико не спречава стару рају његовог зијамета ако она жели да се врати на своја огњишта; да се од његове раје, будући веома осиротеле, траже једино џизја и десеци, а нузул, авариз и сурсат да се укину и његова села избришу из одговарајућих дефтера на основу којих су ови намети разрезивани. Андреја Корнаро купио је у Београду кућу и један од постојећих варошких хамама. После његове смрти, негде пре јула 1698, ове мулкове преотео је кизлар-ага, старешина султановог харема. У октобру 1703. синови негдашњег мимар-баше Андреје били су на Царском дивану и извадили хућум да им се врати очевина, коју је мирија тада продавала на дражби као тобожњу оставину умрлог кизлар-аге.
П.С. Црвеном бојом су означени коментари М.З.
[1] Uzuncarsuh, Kapikulu Ocuklari, II, 14, 45, 47, 50, 77.