Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Планинка из Куршумлије је домаћа компанија за пример другим фирмама како се чува свој крај у коме се послује. Луковска бања спречава исељавање становништва из више суседних села, исту функцију има и Пролом бања а и Спомених природе Ђавоља варош одржава ова компанија (линк).
Имао сам срећу да проведем вече у Луковској бањи са Браниславом Гуланом и да од њега чујем како је ова бања стварана. Сада се зида трећи хотел који ће почети да ради средином следеће године, а он се сећа како је место изгледало пре изградње ових хотела. Познаје и све људе који су заслужни за изградњу не само Луковске већ и Пролом бање, а спремају и обнову Куршумлијске бање. Без његове приче долазак са породицом на ноћење у бањи не би имао много смисла, а овако имам жељу да поново одемо и да проведемо пар дана упознајући локално становништво.
Ноћење у Луковској бањи је послужило да би се сутрадан обишла Ђавоља варош и био сам радостан када сам видео да су тога дана стотине туриста (мени миозвучни Лесковчани и Нишлије) обишле ово место и платиле улазницу од 350 динара, те ће корист остати у Куршумлији, а не у неком страном летовалишту.
Ипак, био сам на ивици да одустанем од ноћења у приватном апартману јер сам био у шоку јер нема места за паркирање. Хотели имају своје паркинге, али је ван њих све у Луковској бањи било заузето аутомобилима. Власница апартмана ми је објаснила да је корона утицала да корисници бање уместо аутобусима дођу својим возилима, па иако бања није била пуна, места за паркирање јесу.
Шок је био последица вожње од врха Копаоника до ове бање кроз потпуно опустеле пределе. Мислим да је био једноцифрен број возила од Брзеће до скретања за бању, а пријатно ме је изненадило да су њиве биле обрађене са десне стране Топлице, иако живог човека нисмо могли да видимо.
Стога молим компанију Планинка из Куршумлије да купи и раскрчи 5 ара шуме преко пута Купатила „Шљивак“ или даље уз пут према Мрчама, и да направи паркинг са пристојном дневном ценом, а како би и други туристи бање, у приватним апартманима имали где да се паркирају.
Планинка заслужује све похвале за досадашњи и будући рад. И ово је прича коју много боље може да напише Бранислав или неко из ове компаније.
Супротна је стотинама тужних прича о уништавању свог краја, попут приче о Звоначкој бањи и лепоти кањона Јерме.
Изводи из књиге Бранислава Гулана:
Бранислав Гулан је у својој књизи „Руралне средине у Србији – Спасавање села и државе — нова развојна филозофија —„ темељно обрадио пропаст села у Србији
Највећи и најсиромашнији
Годишње се из општине, у потрази за послом и сигурнијом
егзистенцијом, исели око три стотине претежно младих особа
или млађих брачних парова.
Као последица вишегодишње кризе, развој општине је готово заустављен, а већина фирми и предузећа је пропала.
У куршумлијској општини, која је по површини међу пет највећих у Србији, живот се из године у годину полако гаси.
У овој општини са 92 села, у последњој деценији осам насеља је изумрло, док у осталима живи становништво старије од шездесет година. У селима Вукојевац, Тачевац и Парада већ више година нема ниједног становника, како је забележено 2011. године.
У околини Куршумлијске бање и Доброг Дола има највише 250 становника. По последњем попису, ова општина броји нешто више од 19.000 житеља, што је готово за три хиљаде људи мање у односу на попис из 2002. године. Сеоба становништва са подручја општине присутна је у последњих пола века, али је исељавање интензивирано у последњих десет година. Годишње се из општине, у потрази за послом и сигурнијом егзистенцијом, исели око три стотине пре-
тежно младих особа или млађих брачних парова. Углавном одлазе у веће градове. Економска ситуација у општини генерално је веома лоша, са све већим бројем незапослених и сиромашних. Као последица вишегодишње кризе, развој општине готово је заустављен, а већина фирми и предузећа је пропала. У нашим селима готово да више нема живота. То
је планинско подручје које нема изграђене путеве и које се једном трећином простире дуж административне линије са Косовом и Метохијом. „Најгора ситуација је у селима Васиљевац, Матарова и Боровац“, прича Часлав Бојовић, председник Месне заједнице Мердаре, „где у десетак села живи свега око триста мештана“.
„Највише због лоших путева и немогућности да се до тих села дође, људи одлазе а остају само најстарији. Замислите, на пример, Тачевац, који је удаљен четрдесет километара од Куршумлије, а до којег се стиже једино теренским возилима. Како да се ту живи? Овај крај је одавно запостављен, па је то разлог што се живот у селима гаси. Ми имамо само пет километара асфалтираног пута према тим крајевима“, каже заменик председника куршумлијске
општине, Дејан Милошевић.
Празна села на југу Србије
На територији општине Куршумлија до сада је седам села остало без становника. Реч је о селима уз административну границу са Косовом, а иста судбина чека и село Растелица, где сада живе само две породице. То село је у потпуности запостављено: поред тога што до њега нема пута, нема ни припадника жандармерије, нити полиције, па је безбедност угрожена, јер албанске шумокрадице свакодневно упадају у атар тог села и, наоружани, пустоше шуме.
Општина Куршумлија, и сама једна од најсиромашнијих општина у Србији, без помоћи државе не може ништа да учини, а село Растелица осмо је по реду село у тој општини које је остало без
иједног становника крајем 2014. године.
Мука и нада — живот Србина и Албанке
у селу код Копаоника
На обронцима Копаоника, у селу Штава, на око четрдесет километара од Куршумлије, и само неколико километара од Луковске бање, потпуно усамљена и одсечена од цивилизације, у трошној кући живи четворочлана породица Гавриловић, а жеља им је да саграде бољу кућу поред асфалтног пута.
У лошим условима за живот, отац Милија Гавриловић (49) оженио се Албанком Ђином (40), а од наднице и дечјег додатка подижу двојицу синова, Јована (4) и Дејана, који је стар осам месеци.
Отац Милија је одлучио да наредне три године надничи у сечи дрва на планини, за 2.000 динара дневно, на леђима износи дрва до прилаза шуми, како би саградио кућу поред асфалтног пута
и деци пружио боље услове за одрастање.
„Морамо да развлачимо дечји додатак, а моју надницу да остављамо са стране. То је две хиљаде динара дневно. За три године, ако издржим, зарадићу много новца и моћи ћу да саградим кућу“, рекао је чврсто уверен Милија.
Прве кораке ка томе да свој план спроведе у дело и да од мукотрпног рада сагради кућу, Милија је начинио када је за њиву поред пута, удаљену четири километра од Луковске бање, зимус уштедео од наднице, да би платио таксу за пренамену њиве у грађевински плац.
До тог плаца довео је воду, а платио је архитекти да направи план куће.
„Не могу да вам опишем колико смо срећни због овог почетка, то нам даје снагу да
издржимо и истрајемо у свему. Пре свега, да деца и супруга издрже сами у планини и да ме здравље послужи да реализујем план и остварим животни сан. Ако ме здравље послужи, како је
кренуло, за три године, ми се селимо одавде“, казао је Милија уз тежак уздах, у изјави за лист Политику, крајем фебруара 2019. године.
Он је рекао да ни од кога нису тражили помоћ, те да не знају коме да се обрате, а у дугим зимским ноћима у старој кући „блатњари“, чије зидове разједа време, родитељи Милија и Ђина
до дубоко у ноћ маштају о бољој кући, сигналу за телевизију и телефону.
„Тако ми проводимо наше слободно време, нема телевизора, филмова, шетње по граду, мобилних телефона, што неко не би могао замислити. Ја сам због љубави дошла овде чак из Албаније, упркос тешким условима“, рекла је Ђина.
Милија је обезбедио један стари модел мобилног телефона, који је повезао са антеном, а он, према његовим речима, служи за „сваки случај“. „На примитиван начин, али сам успео да га оспособим, да некако добије сигнал. Треба за не дај Боже, ако се неко од нас разболи, да некога зовемо, да закажемо
прегледе“, каже Милија.
Гавриловићи сами обезбеђују храну, јер имају воћњаке, башту са поврћем, држе стоку, па ретко шта од намирница купују у продавници. Према Милијином прорачуну, биће му потребно више од хиљаду надница како би обезбедио новац за кућу. Док Милија с раним јутром одлази у надницу, Ђина, усамљена са двоје нејачи, дубоко у планини, не крије бригу, јер ће само захваљујући Милијином мукотрпном раду остварити сан о новој кући.
Мајка Ђина не крије тугу што јој синови живе у „блатњари“, јер, како је рекла, она је у Албанији имала боље детињство. „Немају играчке, немају ни приближно услове као остала деца. Али, шта ћу када другачије не можемо. Дечји додатак, који износи свега пет и по
хиљада динара месечно, мора да се определи за прече ствари, лекове, контроле, пут до града“, рекла је Ђина.
Страница 47-49.