Jovan Dučić o propagandi

Пре неког времена, хрватски председник владе је, поводом кукастог крста на стадиону Пољуд у Сплиту, у одбрану хрватског фудбала и државе изјавио како је, парафразирам, Хрватска у Другом светском рату имала релативно највећи број антифашистичких бораца у Европи. Ово да би спречио избацивање репрезентације Хрватске са неког првенства у фудбалу (не пратим фудбал).

И тако, на стадиону ЈНА је летео дрон са заставом велике Албаније, а Србији је одузето три бода, а у Хрватској се косилицама праве џиновски кукасти крстови, још остаје да видимо какву ће награду добити за ово културно и цивилизацијско достигнуће.

Ваља рећи, да ако нико званично није демантовао ову изјаву Милановића, онда ће се она деценијама пред нама понављати као једна истина: у школама, у дипломатији, у медијима… Овом „истином“ потискују се немиле чињенице, и отвара простор да офанзивно деловање: да је Србија имала највише фашиста у Европи! Ако нико не реагује, ваљда је тако и било…

Можда је, након Босне и Херцеговине, истина да је Хрватска имала релативно највише антифашистичких бораца, али су они у апсолутној, веома великој, већини били Срби. А још монструознија истина је да је Хрватска била најфашистичкија држава у Европи (можда након Немачке) мерено истребљењем „нижих“ раса: Срба, Јевреја и Рома, како у апсолутном броју, тако и у релативној ефикасности.

Разлог за ово понављање истих грешака наводи на причу о комунистичко –глобалистичкој „елити“ која влада Србијом, потпуно раскорењена од народа, чак са презиром према свом народу и мржњом према сопственом пореклу, јер није немачко, француско или енглеско, него из једног сељачког и страдалничког народа… Али, то је друга прича.

Навешћу да сам присуствовао додели НИН-ове награде ове године где се проф. Копривица (са ФДУ) запитао какав су то народ Срби (ваљда је он Црногорац?) када је Србија била прва или друга земља (након Летоније, које год) у којој су Јевреји у Другом светском рату „очишћени“. Пожелео сам да узвикнем да то није истина, да је мој деда лично са поморавским четницима спашавао Јевреје и да је мој ујак расплакао доктора (Раковац) чији је отац мом деди приписивао рецепте за лек, жив у току тог рата… Имао сам мучан утисак да је и то могуће: да скуп буде про-јеврејски и анти-српски истовремено.

Овде прилажем цитат из књиге Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду: „Јован Дучић, дипломатски списи“, који је и након 83 године актуелан. Написан је у Будимпешти 13 јула 1932г уз основну тему „Мађарски песимизам о Југославији и Бесправност Србије као некултурне земље“ (стр. 128-130)

Постоји нарочито потреба да први и најпозванији људи изграде у главним линијама идеологију југословенску која често ни паметним и добронамерним људима није довољно јасна. Ја опет помињем мишљење г. Мачека, који прави једну опасну колико и наивну теорију, о том да Срби и Хрвати нису један народ, пошто језик не прави нацију него је праве заједничка вера и заједничка култура, што, мисли он, овде није случај. На овакве тврдње ни један високи глас није устао да својим ауторитетом подвуче апсурдум тако опасан за наше име на страни, и нашу свест у земљи. Баварци и Пруси нису исте вере али су исти народ, а Тосканци и Калабрези нису исте културе али су исти народ, а има безброј народа који нису ни исте културе ни исте вере па су ипак један народ. На овакве изјаве мора да одговори неко научно, пошто су оне опасне за науку више него за политику; и лакше се сузбијају аргументима науке и кроз перо људи од признатог ауторитета него средствима политичке полемике и власти. За овакве тврдње постоје готови одговори и готови порази. Међутим, кад се на њих не одговара са потписом људи од највећег ауторитета, онда се они на страни памте као једно осећање а не као једно озбиљно размишљање; међутим, побијати их као мишљење, то је већ начин да се компромитује и као осећање.

Својим дугим боравком међу народима на страни, дошао сам до уверења, Господине Министре, да из наше земље треба најзад да оду у свет јасни и чисти гласови најпозванијих идеолога, људи од пера и људи од живе убедљиве речи. У свету се, бар у извесном свету, утврђује мишљење да су Срби некултурни и само једна храбра војска али да не умеју да владају културним средствима, чак да због тога немају ни право да владају културнијим од себе. Ма колико било нетачно да Срби желе да сву власт задрже за себе, и ма колико да је неоспорно да су Срби дали највеће историјске и културне личности, свет је дошао до уверења да су они културно нижи и морално непотпунији. Довољно је да се у Европи једна заблуда довољно понавља па да у њу најзад сви поверују. Овај наш случај је срамота за Србију а несрећа за Јуогславију. Србија је унела у Југославију највише конкретне вредности:

1)      своју независну државу;

2)      своју националну династију;

3)      своју националну модерну војску коју нису изградили страни инструктори као Фон дер Голц у Турској, или француско-енглески адмирали у Грчкој и Румунији или, најзад, некад Руси у Бугарској;

4)      своју народну књижевност која је основа нашег језика;

5)      свој морални и финансијски кредит у свету;

6)      своје међународне везе и своје најмоћније савезнике.

Србија, нападнута у изјави г. Мачека као земља друкче културе (овде значи мање културна) треба у интересу свих нас у Југославији, да буде брањена. Срби су дали велике осниваче својој држави и средњег и новог века; први велики  ослободилачки покрет на Балкану; дали две највеће битке за хришћанску идеју, на Марици и на Косову; дали највеће хероје епоса и историје; и у средњем веку а и сад у европском рату, једина је Србија бранила Балкан од странаца када су остали били уз странце; и дала од своје крви највеће научнике и писце (Руђера, Теслу, Пупина и толике друге) на Балкану и у српско-хрватском језику. Ово су крвна историјска факта које Србија мора да каже у своју корист и за сигурност њеног дела. Борба странаца против Југославије на основи културне неспособности Србије и Српства, хвата корена у свету. Чак и међу нашим пријатељима. За Мађарску што тако мисли, било би лако, јер њена „хиљадугодишња култура“ милениумска (реч је и пошла из Пеште) није успела да иком дадне праву идеју о том шта се тим хоће да каже. Јер за тих хиљаду година Мађарска није дала ни једну идеју, ни религиозну, ни политичку, ни социјалну, од оних које данас владају светом а да би та идеја била њеног порекла; и није дала ни једно културно име, које би, по примеру нашем, било европског значења.

Наше занемаривање, господине Министре, културног фактора у односу са светом, освећује се идеји коју Београд заступа с толико мученичке вере. Рушити кредит Југославије тим што се Србија представља као некултурна гомила, од чега нас наши пријатељи бране доста хладно, а за које нас и наши сопствени држављани клеветају, постаје средством врло опасним не само по њено светло име, него и за њен даљи живот у заједници оплемењених и напредних народа. Ви сте, Господине Министре, и сами уверени да ова метода постаје већ принципом наших непријатеља, и желим да Вам скренем пажњу да би било добро позабавити се овим случајевима и испитати на који начин да се организује одбрана помоћу људи и начина који досад нису искоришћавани.

Ако би се ове рефлексије узеле за основане, ја би био готов да израдим један нарочити програм за такву организацију овог дискретног посла.

Ово моје данашње писмо, Господине Министре, није једно званично саопштење Посланика своме Министру, него једно гледиште на психолошки моменат који не може бити пренебегнут ни од једног доброг Југословена. А знајући колико Ви политику сматрате науком утврђеном на искуству извесно ћете схватити да ме овде руководи само најбоља намера да Вам својим скромним размишљањем помогнем у великој мисији коју сте на себе узели, за добро Југославије.

Ја Вас молим да се према овом гледишту определите према томе колико верујете да оно засеца у животне интересе народа који се у цивилизованој Европи мора и сам представити савременим и културним.