Исељавање Муслимана из Новог Пазара у Турску 1951-1970, и етничке промене до 2022.

Сматрамо да посебну пажњу привлачи доста изражено исељавање Муслимана у Турску, нарочито од 1951. до 1970. године. Идеја за исељавање Муслимана у Турску јавља се одмах после ослобођења, али исељавање почиње 1951, а озбиљније 1954. године. Најпре су почели да се исељавају представници турске националности из Македоније, а онда се то проширило и на Санџак, на оне породице које су себе сматрале турским иако ту у 95% нису биле. У Турску се одлазило после добијања отпуста из држављанства СФРЈ и васике – дозволе – од турских власти за усељавање. Да би се добила та васика, а добијала се преко Турске амбасаде у Београду, требало је да се докаже припадност турској народности, а то се доказивало ако је неко знао десетак турских речи.

Око добијања докумената за исељавање у Турску развиле су се силне махинације. Неки службеници Турске амбасаде у Београду продавали су васике, најпре попуњене, а касније само формуларе. Најјевтиније су биле „васике Пероваче“ које су као формулари продаване у новопазарском крају по цени од сто хиљада динара[1].

Исељавање санџачких Муслимана у Турску било је интензивно од 1953. до 1957. и од 1965. до 1971. године[2]. Првобитно су се санџачки Муслимани исељавали у Македонију (у данашњу Северну Македонију – МЗ), тамо привремено боравили и одатле настављали пут за Турску због тога што су у Македонији лакше добијали отпуст из држављанства. Потребно је, међутим, истаћи да сви они Муслимани који су отишли у Македонију са намером да се одатле иселе у Турску нису отишли у Турску већ је више таквих остало у Скопљу, Титовом Велесу и њиховој околини. Према слободној процени, која се помиње у информацији Општинског комитета СКС Нови Пазар 1971. године, преко Македоније се иселило из Новог Пазара, Тутуна и Сјенице око 4.200 лица.

Исељавање у Турску преко Македоније трајало је до доношења новог Закона о југословенском држављанству, 1. јануара 1965. године, а од тада се исељавање обавља директно и нико више не одлази преко Македоније.

Закључно са 1964. годином број исељених лица из новопазарске општине у Турску износио је 2.693 (у том периоду се из Тутина иселило 1.248, а из Сјенице 1.203 лица. Значи, укупан број исељених из Међуопштинске конференције СКС Нови Пазар, износио је 5.144 лица)[3]. Поред ових, исељен је и велики број Муслимана из других крајева Санџака: Лимска долина. Бихор, Корита, Бистрица, Рожаје.

Скоро сви они који су се одселили у Турску у поменутом периоду били су сиромашног стања. Од 5.144 лица, која су напустила територију Новог Пазара, Сјенице и Тутина, било је само 15 домаћинстава која су поседовала више од десет хектара земље. У радном односу било је 109 лица, већином као физичка радна снага. Већина су неписмени или са четири разреда основне школе. Међу исељеницима био је само један са факултетском школском спремом и пет са завршеном средњом школом[4].

Муслиманско становништво било је, особито од 1965. године, поново притиснуто проблемом исељавања у Турску. Сваког јутра су аутобуси из Новог Пазара одлазили за Истамбул пуни исељеника и сваког јутра се на аутобуској станици понављала  иста слика: лелек и врисак оних који су одлазили у туђ свет. Од 1965. до 1967. године добило је отпуст из држављанства СФРЈ 2.164 лица из општине Нови Пазар, од тога из града 655, тако да се број исељеника у Турску попео на 4.857 (од тога из града 2.023, а остало из новопазарских села). Из Сјенице је у то време отпуштено 585, а из Тутина 1.419 лица. Када се сабере број исељеника до средине 1967. године, из поменуте три општине, онда он износи 9.316 лица[5].

Друга фаза исељавања у Турску, време од 1965 до 1970. године, нешто је специфичнија. Људи су тада све више долазили до сазнања да одлазак у Турску не решава питање њихове егзистенције и да је тај одлазак донео огромна разочарења онима који су тамо отишли. Дошло се до сазнања да је тај свет насео пропагандама и лажима. Због тога се све више одустајало од даљег одласка, а код органа наших власти било је све више молби за повратак оних који су се иселили. Они који су се већ били спремили да иду, у великом броју су одустајали у последњем тренутку. Тако је 1967. године од 706 лица из новопазарске општине, која су добила отпусте из држављанства СФРЈ, одустало од одласка 426 лица. Године 1968. одустало је 155 (од 308) и 1969. и 1970. године вратило је документа и одустало од исељења 153 лица (од 398). Тада су се неки вратили из Турске, тако да је број повратника 1970. године износио 163.

Број исељених лица од 1967. до 1970. године са територије трију општина износио је 3.658. Ако се овом броју дода и онај од 9.416 раније одсељених особа, онда је укупан број исељеника у Турску из новопазарске, тутинске и сјеничке општине износи 13.074 лица[6].

Основни разлог за исељавање Муслимана у Турску у послератном периоду јесте економске природе, док се сви други: верски фанатизам, рођаштво, зебња од новог рата и сл. надовезују на њега. Општине Нови Пазар, Тутин и Сјеница биле су привредно заостале и изразито недовољно развијене и без неке веће привредне перспективе (планинско-брдски крај, без путева и индустрије). Као прилог томе, може се, поред осталог, навести да је највећи број људи отишао из Тутина (у просеку) јер је та општина најсиромашнија, и то да су одсељена најсиромашнија домаћинства.

Као други разлози, поред економских, који су били основни, наводе се: верски фанатизам, породични, рођачки, политички, страх од рата и одређени притисци који јавно никада нису излазили на видело. У свему томе непријатељска пропаганда имала је посебну улогу и они најнаивнији највише су јој наседали[7].

Друштвено-политичке организације Новог Пазара озбиљније су се позабавиле проблемом исељавања Муслимана у Турску од 1965. године и од тада уложиле знатне напоре да се процес исељавања заустави. Због тога је тема исељавања била веома присутна на бројним састанцима, почевши од сеоских па до међуопштинских. Говорило се да људи не напуштају огњишта, да наилазе боља времена, да се не наседа лажима и пропаганди, јер је живот у Турској тежак и одлазак тамо ништа не решава. Било је и захтева да се административном забраном спречи одлазак у Турску.

Одустајање од одласка у Турску почело је још 1965. године, али су тада захтеви били сасвим ретки. Како подручје, које је предмет наше пажње, од тада почиње јаче да се развија у привредном погледу, како вишак радне снаге све више одлази у иностранство, то је и број захтева за исељавање мањи, а број оних који су тражили повратак све већи[8].

Док су се Муслимани исељавали у Турску, приметан је био одлазак Срба према привредно развијенијим регионима Србије. Међутим, одлазак Муслимана прекинут је 1970. године, јер више нико не жели нити захтева да се исељава у Турску, а одлазак Срба је настављен и он је и данас евидентан. Нарочито одлазе становници са села. И миграције Срба су условљене економским моментом, али је и ту присутна пропаганда. Оне породице које су се иселиле у Шумадију, куда највише иду, много боље решавају своја економска и сва друга питања него у селима у новопазарском крају. Тамо дођу до добре и квалитетне земље на релативно јевтин начин. Села су повезана добрим путевима и електрифицирана су. Она пружају бољу могућност да се деца редовније образују, а боље су у целини здравствене, културне и све друге прилике везане за човеков живот, него што су оне које могу да пруже села овога краја.

Међутим, без обзира на број исељених лица, становништво Новог Пазара било је из године у годину све бројније. Поред врло израженог наталитета, био је видан, виднији него било када раније, механички прилив становништва. Нови Пазар је био примамљив, нарочито од онда када је у њему почела да се развија индустрија у нешто појачаном обиму и у њега су се досељавали становници Лимске долине, Бихора, Корита, Пештери, Рогозне, Иванице, Рашке, Лешка, Ибарског Колашина. Из већине ових места углавном досељавало муслиманско становништво. Српско становништво које је после рата досељено у Нови Пазар, углавном је из околних села, Лешка, са Рогозне и Голије.

Попис из 1971. године омогућава нам да пратимо прилив становништва у град. Тако је број становника у општини Нови Пазар 1948. године износио 44.022, 1953 – 50.189; 1961 – 58.777 и 1971 године 64.326. Прираштај у граду још је био израженији. Нови Пазар је изашао из другог светског рата са нешто више од 11.000 становника а по попису 1971. имао је 28.950 становника. Права слика о броју досељеника у Нови Пазар добиће се ако се узме у обзир не мало исељавање из њега[9]. Највећи механички прилив у општини Нови Пазар забележен је од 1953. до 1960 године, када је дошло са стране и населило се 6.133 лица, од чега у граду 4.111[10].

Прилив из села у град био је у послератном периоду веома изражен. Индустријски објекти у граду запошљавали су и оне из града, али и оне са села. Тако, на пример, Текстилни комбинат „Рашка“ запослио је 1956. године 49 радника из града и 48 са села; 1966. године 39 из града и 50 са села и 1976 10 из града и 67 са села[11]. Слично је било и са другим радним организацијама.

Најпрецизније и најкомплетније податке о становништву Новог Пазара дао је последњи попис (1971. године). Он је нарочито вредан пажње јер су у њему први пут до краја испоштоване пуна демократичност и слобода опредељења. То је истовремено први попис у историји у коме су се Муслимани могли пописати као национална посебност. Према томе, он је дао и најпрецизније податке о броју Муслимана у новопазарском крају, што до сада није био случај, јер су се у ранијим пописима различито идентификовали, према пописним рубрикама, и то као: Турци, Срби муслиманске вере, Југословени, национално неопредељени и сл.

Према попису становништва и станова од 1971, општина Нови Пазар имала је 64.326 становника, а сам Нови Пазар 28.950.

На основу пописа могло би се закључити да у овом крају има још Турака јер се тако идентификовало 755 лица (у граду 102). Међутим, може се тврдити да у Новом Пазару, а још мање у његовој околини, практично нема Турака. Користећи слободу опредељења тако су се писали највише стари, неписмени и необразовани људи, они у којима још живи она стара османска Турска, које више нема ни на каквој карти. Ако би се у граду могла пронаћи по нека породица чији је далеки предак био неки турски официр или чиновник, онда је сигурно да у селима нема ни таквих, јер познато је, Турци никада нису живели у новопазарским селима а из пописа – 1971. се види да је „Турака“ било највише на селу.

Као Црногорци писало се 359 лица, од чега у граду 298. То су они Црногорци који су се доселили, највише из Лимске долине, после другог светског рата.

Према попису из 1971. године, на територији Новопазарске општине живи и ради 307 Албанаца (у граду 271). Сматрамо да су то они Албанци који су овамо дошли у периоду после другог светског рата. Није, међутим, искључена могућност да се ту могу наћи и неке породице досељене са Косова између два светска рата и, могућно, неки од оних који су досељени са Пештери.

Вредан је пажње податак из Пописа 1971. године да је у Новом Пазару регистровано само 210 Цигана, у новије време Рома. Да се мало више задржимо на овом питању (у новом прилогу – МЗ).

Др. Ејуп Мушовић „Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара“ Етнографски институт САНУ, 1979. Стр.112-117.

Приликом пописа из 1971. године Муслимани су учествовали са 57,7% а Срби са 39% у укупном становништву општине Нови Пазар. Муслимани су чинили већину у граду а Срби су били већина у селима.

Попис становништва из 2022. утврдио је да је ова општина имала 106.720 становника, у томе 87.055 Бошњака и Муслимана и 14.142 Срба. У односу на попис из 1971. број Муслимана је више него дуплиран (+134,4%) а Срба је готово преполовљен (-43,6%). Удео Муслимана у укупном броју становника повећан је на 81,6% док је Срба смањен готово три пута, са 39% на 13,3%.

Приликом пописа становништва из 2011. у општини Нови Пазар било је 60 села са српском већином (у томе два изумрла – Брестово и Смилов Лаз) и 26 са муслиманском већином, као и 11 са мешаним становништвом.

Пошто је приликом пописа из 1971. у селима живело 19.754 Срба и 14.569 Муслимана, а овде су по 15 хиљада и једних и других у овако обојеним селима, то значи да је 1971. било више од 60 насеља у којима су чинили етничку већину, и да су се исељавали из мешаних и насеља са муслиманском већином.

Међу насељима са српском већином њих 44 је имало мање од 100 становника а 22 мање од 20.

Објављени су и подаци о броју становника по насељима 2022 (линк) из којих се може видети да је Вучја Локва, у којој су живели Муслимани, остала без иједног становника, док је некадашње српско село Брестово опет добило три становника, али из ових података непознате националности.

Након пописа 2022. у некадашњим српским селима мање од 10 становника има 13 насеља, од 10 до 25 има додатних 12 насеља а више од 25 и мање од 100 има 24 насеља. Укупно мање од 100 становника има 49 српских села. Бошњаци су почели да се насељавају у долину Дежевске реке па је Долац, насеље поред Мишчића у коме је рођен Свети Сава, повећао број становника са 66 на 109.

Од 2011. до 2022. села са ранијом српском већином смањила су број становника са 8.535 на 7.631 док су села са муслиманском већином повећала са 23.061 на 25.796. Бивша заједничка насеља су смањила број становника са 2.272 на 1831 лица.

---

[1] Тако су називане популарно оне васике које је продавао Пера Мастиловић, службеник турске амбасаде у Београду и тако дошао до великих средстава. Због тога је осуђен у окружном суду у Новом Пазару 1967. године на седам година строгог затвора (Архив ОС Нови Пазар, Кривични уписник 1967. године).

[2] Архив ОК-СКС, НП Ф-1971. Информација о исељавању Муслимана у Турску и њиховом повратку.

[3] Архив ОК-СКС, НП, Ф-1967. Подаци о исељеним лицима у Турску од 30. априла 1967.

[4] Архив ОК-СКС, НП, Ф-1965. Информација о припремама и захтеву муслиманског живља за исељавање у Турску. 15.11.1965.

[5] Архив ОК-СКС, НП, Ф-1967. Подаци о исељеним лицима у Турску од 30. априла 1967.

[6] Подаци о исељавању Муслимана у Турску дати су за територије општина Нови Пазар, Тутин и Сјеница, јер су те општине чиниле Међуопштинску конференцију СКС. На одређеним местима дате су појединости везане само за Нови Пазар, када се то могло.

[7] У материјалима МОК СКС Нови Пазар од септембра 1967. године, у вези са узроцима исељавања Муслимана у Турску, стоји, поред осталог: у послератном периоду, нису у довољној мери долазиле до изражаја специфичности ових крајева, те решења нису увек била повољна за третман овог подручја као неразвијеног коме је потребна стална и систематска помоћ шире заједнице, како би се превазишла велика заосталост… Разлике у темпу развоја у односу на друге крајеве не смањују се, већ се осетно увећавају (и поред свих успеха…). Имајући у виду полазну основу, уз то високо изражену стопу прираштаја, наслеђену општу заосталост, неписменост, недостатак сопствених кадрова за економско-друштвени развој, социјално-здравствене прилике, просвећеност, стамбено-комунални проблеми и др. У свим досадашњим оценама основног узрока који мотивише људе да се исељавају, изражена су скоро јединствена гледишта да је основни узрок економске природе. Не видећи перспективу да успешно реше питање егзистенције, људи се покрећу… Српски живаљ мигрира унутар земље, ка развијеним регионима, а већина муслиманског живља одлази у Турску.

Као други разлози наводе се: историјско наслеђе, историјско религиозно-психолошки моменат, непријатељска пропаганда, несигурност и страх за опстанак Муслимана у овом крају у случају рата. (Архив ОК-СКС, НП, Ф-1967. г.).

[8] Санџачки Муслимани, исељени у Турску у послератном периоду, настанили су се у градовима: Истанбулу, Бруси, Адапазару, Измиру. Готово нико није насељен у неко турско село. У целини, тамо су лоше прихваћени и доживели су огромна разочарења. О њима се нико не стара, у потпуности су препуштени сами себи, па како се ко снађе. Формирали су посебна насеља на периферијама поменутих градова: Кучукој, Пендик – у Истанбулу, Буџа – у Измиру и сл. Тамо су изградили куће уз помоћ кредита до којих су долазили под доста неповољним условима. Куће су им или без инвентара или са веома лошим инвентаром. Немају канализације, воде, а донедавно нису имали ни светла. Чим направе куће, мушкарци иду у западноевропске земље да тамо траже посао. Жене и деца, чак и од 12 година, запошљавају се по приватним фабрикама, радећи и по 12 сати дневно за ниске наднице. Фабриканти долазе камионима за радну снагу у насеље југословенских Муслимана, потоваре и на исти начин их враћају после завршеног радног времена. Велики број исељеничке деце остаје нешколовано: сасвим је мали број оних који похађају средње школе, а они који студирају могу се на прсте пребројати. Тамо су узели нова презимена: Аксој (светли род), Јилдиз (звезда), Демир (гвожђе), Ак-Барјак (светла застава), Санџакли (Санџаклије) и сл. Ничега немају на српскохрватском језику: школа, штампе, културно-уметничких друштава или било шта друго тако да су изложени апсолутном турцизирању.

Живот већине Муслимана који су се иселили у Турску тежак је и мукотрпан, али није гори и тежи од оног живота што су га имали у Санџаку у време исељавања. Сада, када је и овде економска ситуација другачија, многи би се вратили и, према слободној процени, до које сам дошао консултујући велики број наших исељеника, око 40% њих би се вратило у Југославију кад би за то постојали одређени услови.

(У Истанбулу и Бруси боравио сам 25 дана 1968. и 15 дана 1973. године и за то време обишао велики број наших исељеника.)

[9] Архив СО-НП, Ф-1973. Попис становништва и станова 1971. године, Нови Пазар 1972.

[10] Попис становништва и станова у Новом Пазару 1971. године, страна 20.

[11] Према подацима Статистичке службе Текстилног комбината „Рашка“, Нови Пазар.