Инвестиције и запослени у Србији у 2020. и њихова промена у односу на 2019.

Статистички годишњак општина и градова пружа многобројне могућности за анализу економских и демографских појава у Србији а овде се бавимо само са два важна показатеља: вредношћу инвестиција и бројем запослених.

Када се узме у обзир да је 2020. година била економски катастрофална за цео свет пад вредности инвестиција, у односу на 2019. за 0,7% а раст броја запослених за 1,9% могу се посматрати као релативно повољна кретања.

Укупна вредност инвестиција у основна средства смањена је са 927,9 на 921,2 милијарде динара, за 6,7 милијарди динара. То је последица смањења инвестиција у Београду за 25,4 милијарди динара и у Шумадији и Западној Србији (ШиЗС у наставку) за 0,5 милијарди при повећању у Војводини за 3,5 милијарди и у Јужној и Источној Србији (ЈиИС у наставку) за 24 милијарди динара.

Од 25 управних области, без података за АП Косово и Метохију, 13 је имало раст вредности инвестиција а 12 смањење. Највећи раст вредности имали су Борска област (за 22 милијарде динара), Средњобанатска (за 12,3) и Јужнобачка (+11,1) док су највеће смањење имале Јужнобанатска (-18,9), Шумадијска (-3,6) и Поморавска (-2,9).

Вредност инвестиција по становнику износила је 133,5 хиљада динара у 2020. и кретала се у распону од 209 хиљада у Београду и 157,8 у Војводини до 70,9 у ШиЗС и 63,5 у ЈиИС.

Посматрано по областима, инвестиције су се кретале у распону од 400,1 хиљада у Борској области до 24,4 хиљада у Топличкој области. Однос је био 16,4 према један, између Борске и Топличке области. Због великог удела Београда и Новог Сада у укупним инвестицијама (56,5% у 2020, а 57,5% у 2019), изнад просека за Србију (133,5 хиљада динара) биле су само Борска област, Београд (209,4) и Јужнобачка област (267,3 хиљаде динара), док је Сремска област (123,4 хиљаде), као површина између Београда и Новог Сада, била мало испод просека (123,4 хиљада динара). Кроз инвестициону интензивност ова два града и сремских општина између њих јасно се уочава процес формирања мегалополиса од ове области уз демографско пустошење остатка Србије.

Број запослених лица у 2020, без индивидуалних пољопривредника, повећан је за 42.340 и он је највише повећан у Београду (за 16.922) затим у Војводини (+12.120), а мање у ЈиИС (+7.196) и ШиЗС (+6.089). Раст броја запослених имало је 20 а смањење 5 управних области у 2020. Највећи раст су имали Београд, Јужнобачка област (+7.609), Јабланичка област (+2.819) и Сремска област (+2.742) испред Нишке (+2.177), а најмањи раст је имала Борска за 275 лица, што указује да се ради о огромним вредностима инвестиција у Бору које немају ефекта на раст запослености. Највећи пад броја запослених имала је Средњобанатска област (-634) која је имала раст инвестиција за 12,3 милијарди динара, додатно потврђујући случај Бора да велика инвестициона улагања немају и велики утицај на раст броја запослених. Подунавска област је повећала број запослених за 831 а Мачванска за 904 лица.

Вредност инвестиција по запосленом износила је 415,8 хиљада динара и кретала се у распону од 516,1 хиљада у Војводини и 467,5 хиљада у Београду до 312,5 хиљада у ЈиИС и 213,5 хиљада у ШиЗС.

Осим Београда изнад просека су били само Борска област (1,5 милиона динара) и Јужнобанатска област (748,2 хиљада динара) изнад просека, а блиске просечној биле су у Средњобанатској (403 хиљаде) и у Сремској (392,4 хиљада динара) области.

Најмања вредност је била у Топличкој области (94,3 хиљада динара) и однос између Бора и Топлице био је 15,9:1. Топличка област је имала раст броја запослених за 1.322 лица или за 6,6%, па веза између вредности инвестиција и њиховог утицаја на запосленост постаје овим податком још апсурднија. На нивоу 25 области коефицијент корелације између промене у вредности инвестиција и промене броја запослених (у 2020. у односу на 2019.) је негативан (-0,305) указујући да раст инвестиција значи пад запослености и обратно.

Стопа запослености на 1.000 становника у Србији била је 321,1 и највећа је била у Београду (448), затим у ШиЗС (385), па у Војводини (306) а најмања у ЈиИС (213).

Након Београда највећу стопу имају Јужнобачка област (357,3) затим Севернобачка (316,5) и Сремска област (314,5), опет указујући на демографско концентрисање око Београда и Новог Сада који су једини имали надпросечан удео запослених у укупном становништву. Најмањи број запослених на хиљаду становника имале су Пчињска област (220,3), затим Зајечарска (226,7), Рашка (231,5) и Подунавска област (241,1).

Толико о подацима по регионима и областима. За општине ће бити изложена по једна табела за сваки од наведених показатеља.

У табелама су приказане промене у 161 општини и оне укључују београдске општине, али не и општине других градова (Нови Сад, Ниш, Пожаревац, Ужице, Врање).

Од ових општина раст вредности инвестиција у 2020. имале су 84 а смањење 77 општина. Највећи раст су имали Бор (+16,3 милијарде динара), Зрењанин (+11), Град Нови Сад (10,1), Мајданпек (+7,9), Смедерево (+6,9), Обреновац (5,5), Сремска Митровица (5,1) и Лозница (5,1).

Највеће смањење вредности инвестиција имали су Палилула (-22,5), Панчево (-17), Нови Београд (-9,9), Земун (-8,8) и Ириг (-3,4). Шта је утицало на оволико смањење, као и на раст код раније споменутих, може се видети детаљнијим погледом у инвестиције на нивоу привредних делатности.

Када се посматрају инвестиције по становнику Савски Венац са 3,5 милиона и Стари Град са 933 хиљаде „стрче“ зато што су центи здравства, образовања и државне управе. Након њих следе Мајданпек и Бор, па Нови Сад, Беочин и још три београдске општине.

На дну листе је Житорађа са 180 динара по становнику па је однос Савског Венца и ове општине 197.534:1. Бела Паланка и Димитровград су имали по 3,2 хиљаде динара инвестиција по становнику па је њихов однос према Савском Венцу 1.099:1. Следе Рековац (3,7 хиљада динара), Љиг (4,2), Блаце (4,7), Прешево (4,9), Трговиште (4,9) и Гаџин Хан (5,5 хиљада динара по становнику). У односу на просечан ниво инвестиција по становнику од 133,5 хиљада динара, само 19 општина је било изнад просека док је преосталих 142 било испод. Мање од 100 хиљада динара по становнику имала је 131 општина, а мање од 50 хиљада 104 општине.

Када се ставе у однос промене у вредности инвестиција и броја запослених на нивоу 161 општине добија се слаб негативан коефицијент корелације од -0,056 што значи да се не може утврдити никаква корелација између динамике ове две појаве у року од две године, или промени у једној години.

Вредност инвестиција по запосленом била је 415,8 хиљада динара просечно на нивоу Србије. Она се кретала у распону од 3,6 милиона динара у Мајданпеку до 160 динара у Житорађи. Однос је био 22.508:1 у 2020.

Већу вредност од просечне за Србију имала је 21 општина, а након Мајданпека следе Бор, Беочин, Савски Венац, Нови Сад, Сурчин, Пожаревац и Стари Град. Изнад Житорађе налазе се Димитровград, Трговиште, Рековац и Бела Паланка са мање од 20 хиљада динара. На дну листе је 26 општина у ШиЗС и ЈиИС, пре Сопота који припада Београду, и укупно има 33 општине пре Пландишта као прве војвођанске општине блиске дну листе. Овај податак указује на чињеницу да се демографски слом догађа у општинама које немају инвестиција. Догађа се и у Бору и Мајданпеку јер енормна вредност инвестиција не доводи до раста запослености у њима.

Раст броја запослених лица у 2020. имало је 96 општина, у Сјеници није промењен број, а смањење је имало 64 општина. Највећи раст броја запослених имао је Нови Сад па следе Обреновац, Нови Београд, Вождовац, Ниш и Лесковац. Највеће смањење имали су Врачар, Зрењанин, Владимирци и Рача.

Ово је била детаљна анализа укупних података о инвестицијама и запосленима на нивоу општина. Могуће су додатне детаљне анализе општинских података о инвестицијама и броју запослених на нивоу производних делатности.

Такође је могуће и стећи додатан увид о државним инвестицијама у областима државне управе, здравства и образовања у односу на укупна инвестициона улагања. Државне инвестиције представљају већину или потпуну вредност улагања у 50 до 70 општина у Србији и без улагања државе ове општине не би имале икаквих инвестиционих улагања. А ради се о сиромашним општинама са малим бројем становника и са пољопривредом као претежном делатношћу и свима је заједнички велики демографски пад у више протеклих деценија.

Решење за њихов опстанак су веће и циљане субвенције у пољопривреди и стимулисање домаћег предузетништва да развија капацитете у прерађивачкој индустрији, као што су се развијали и капацитети за складиштење малина и другог воћа како би се током целе године извозило, а не када је доспелом роду цена најнижа.