И Рада и Дара и Србија

Размишљао сам да напишем мишљење поводом текста господина Милана Ружића о филму „Дара из Јасеновца“ (линк), да је позитивно да је филм уопште и снимљен, и да ће Кустурица и Зафрановић снимити нове. Није неопходно у једном филму објаснити целокупно зло које је до појединачних злочина довело јер је то већ урадио Зафрановић у Тестаменту, Окупацији у 26 слика и у Крв и пепео Јасеновца.

У 2021. сам ТВ укључио само десетак минута да пробам да одгледам овај филм и утисци су слични овим које је изнео г. Ружић. Име сваке пописане јасеновачке жртве прочитао сам 5-6 пута, и покушао сам да саставим књигу најстрашнијих злочина из Јасеновца, Старе Градишке, Сиска и Јастребарског, па ми је гледање једне сцене у толико дугом трајању оставило утиске сличне Ружићевим. Ипак, ишчекујем Кусту и Лордана и претпостављам да ће бити још филмова који ће се бавити овом најболнијом темом у новијој историји након Великог рата.

Вест о Ради (линк) ме је растужила и надам се да ће господин Зафрановић пронаћи начин да, уз скромни буџет, кроз нови филм исприча сценарио Арсена Диклића на аутентичан начин којим ће свој режисерски квалитет и суптилност још једном доказати. Добро здравље му желим да то и учини.

Ипак, потребан нам је корак даље, а који би се бавио менталном окупацијом Србије извршеном оружјем 6-7 месеци пре ослобађања Јасеновца (он заправо борбом и није ослобођен, већ су га Хрвати спалили и побили последње логораше пре доласка партизана – кољачи су кукавице које не пристају на равноправну борбу). Колико су злочина извршили комунисти у Србији чији су чланови родбине заклани у Јадовну, Јасеновцу и у масовним усташким покољима у хиљадама села? Какав се то заокрет, поремећај, догодио у главама жртава да постану злочинци над „Србијанцима“ у име братства и јединства са Хрватима.

Прадедови су ми оставили кости и испустили душе од битке на Церу до Солунског фронта. Деда ми је рањен од „својих“ код Зиданог моста у Словенији. У Србији су мајке рађале по два сина за војску, а остале за себе. То је била последица Српско-турских ратова, Великог рата и Сремског фронта.

Мислим да би било добро снимити филм о ситуацији у Србији 1944. пре доласка партизана, о свим страховима и бригама док је, са једне стране, савезници бомбардују а, са друге, немачки и бугарски фашисти могу да чине злочине над ненаоружаном нејачи.

Или „Године које су појели скакавци“ по истинитој уништеној младости великог Борислава Пекића, о затвору у Сремској Митровици и заробљеној поштеној интелигенцији која није успела да побегне даље од Блајбурга.

Пекић је описао кафанску досаду комунистичких дисидената, који нису хтели да чују за патњу жртава комунистичког терора, већ су непрестано понављали кајање због једне, једине, своје грешке коју су у животу направили (као да је злочин над Србијом који су пре тога вршили био исправна ствар).

Јасеновац у том смислу не би требало да буде злоупотребљен (само смо ми, или наши, били жртве), већ да буде почетак свеобухватног националног помирења.