Хрвати у Србији 2011-2022.

Као геј, Хрват и добар католик, а то је читава (друга) половина моје личности, не осећам се задовољно у Србији.

Јесу хомосексуалци преузели јавни део Србије, али то се није у великој мери пренело на народ. Када су параде поноса требало би да нас и остали Београђани испрате у победничкој и поносној шетњи, а не да је око нас више полицајаца од учесника.

Као Хрват, управо ћу саопштити податке о нашем нестајању у Србији, а и као добар католик ћу то исто учинити, јер шта је друго човек ако је католик, него Хрват?

У Србији је број Хрвата између два пописа смањен за 32,5%, са 57.900 на 39.107 и не видим да се ико јавно забринуо због таквих података?

Број Хрвата је најмање смањен у Војводини (-30,5%), па у Шумадији и Западној Србији (-39,6%), Јужној и Источној Србији (-40,5%), а највише у Београду (-41,3%), центру НВО сектора, амбасада, страних компанија, јавних личности и свих других фактора, због чега би нас Хрвата морало да буде више, а не мање!

Хрвата је у 2011. било у свим општинама у Србији (осим у Тутину), а у 2022. једино није било у Црној Трави док је по један забележен у Дољевцу, Босилеграду, Прешеву, Трговишту и Блацу. Тутин је од општине без Хрвата постао општина са петоро, и по томе смо осми народ по бројности тамо.

Мање од 10 Хрвата било је још у 50 општина у Србији, све јужно од Београда, а мање од 100 још у 66 општина (штета што је у Смедереву било 99, иначе би и оно било на овом списку поносних и добрих).

Више од 100 Хрвата било је у 39 општина и то у Нишу (јужно), а остало у општинама у Београду и у Војводини.

Између два пописа, број Хрвата је смањен у 146 општина, у 6 је остао исти а у 8 је повећан. Набројаћемо ових осам последњих: Медвеђа (са 1 на 3), Бојник (са 2 на 3), Бабушница (са 2 на 3), Коцељева (са 5 на 7), Топола (са 9 на 12), Бела Паланка (са 4 на 5), Чајетина (са 13 на 16) и Лучани (са 10 на 11).

Највише Хрвата било је у 7 војвођанских општина пре Новог Београда где нас је још седам недостајало а да би нас било тачно тисућу. Пре Ниша било је 25 општина, у томе 17 у Војводини и 8 у Београду.

И овде бих завршио писање да ме не мучи последња трећина друге половине моје личности: добар католик.

Веома сам заинтересован да се проучи шта се догодило са католицима у Србији након Другог светског рата. Тада је створена нација Црногораца, са муслиманима се није знало како их идентификовати, да ли као најлепше хрватско цвијеће или као Југославене, шта ли, и слобода вероисповести је била формално загарантована, мада је ликвидација православних попова у Црној Гори и којекуде била популарна.

У мом родном крају, у 1921. католика је било 203 у Ћуприји, 184 у Параћину и 75 у Јагодини.

Већ 1931. у Ћуприји је било 846, у Параћину 857 а у Јагодини 270 католика. Број се за 10 година повећао 4,2 пута, 4,7 пута и 3,6 пута.

Након 91 године, у Ћуприји је остало само 43 (-95%), у Параћину 72 (-91,6%) а у Јагодини 109 (-59,6%) католика, у већини католкиња.

Познато ми је да су у октобру 1941. у Краљеву, катастрофалном грешком, стрељани и Хрвати и Словенци, али је већ приликом стрељања у Крагујевцу ова грешка отклоњена и они су издвојени са стране. Шта се догодило са толиким Хрватима и католицима досељеним у Србију између два светска рата?

Непланирано, и као по договору, на дну приложене листе са више од 100 Хрвата налазе се Крагујевац са 114 и Краљево са 110, а 2011. су имали много више.

Хрватским језиком је говорило 12.048 лица, у томе 4.582 мушкараца и 7.466 жена.