Hrvat je pubertetlija od oca Srbina i majke katoličke crkve

Пре 29 година, 1990, присуствовао сам побуни Хрвата против властите државе. Данас имам тринаестогодишњег сина и преживљавам побуну пубертетлије. Та побуна, пре 29 година, прозвана је великосрпском или србо-четничком агресијом, упркос чињеници да су на челу државе, на функцијама председника, премијера, министра одбране, министра спољних послове, служби безбедности били Хрвати. Али, као деца у пубертету и Хрвати су волели да измишљају, да лажу, и да нападну ауторитет, тј. државу Југославију.

На жалост, када сам био у пубертету отац ми је умирао од Хангтинтовове хореје, па нисам имао против кога да се буним. То ми је остала трајна потреба: да тражим ауторитете против којих би се побунио. Сада ми је син у пубертету и престрашио сам се од његове побуне, ваљда у незнању и од непознатог искуства других очева. Тај Едипов комплекс и потреба да се убије отац, јер тата маму…

Али ова синовљева побуна разјаснила ми је историју Хрвата, њихову мржњу и потребу за оцеубиством. Јован Дучић је пред смрт написао „Верујем у Бога и српство“ где се бавио анализом измишљања хрватске историје и понашањем припадника овог народа. Описивао је и католичку неуротичност мушкараца закинутих за слободу понашања и изражавања. Али то је Дучић и његов тренутак у историји када је запрепашћен слушао о злочинима усташа над Србима у Херцеговини и на територији НДХ. Тридесет година раније писао је чланке како држава Србија треба да дозволи и прекодринској „браћи“ да учествују на јавним конкурсима у Београду. Био је, баш као и ја некад, млад и наиван.

Када је и како настао садашњи хрватски народ? Приликом досељавања Срба, око 1540, тадашњи Хрвати су се разбежали у садашњу Словенију, Аустрију и Италију. Србе су немачки генерали насељавали у опустошена подручја где су још само Вараждин и Загреб и танак појас од 10-20 километара до садашње словеначке границе били насељени Хрватима. Према попису становништва Аустроугарске око 1850. у њој је живело 2,6 милиона Срба (Шокаца и Расца), 0,8 милиона Хрвата и 1,2 милиона Словенаца (ови подаци укључују и Војводину). Приликом пописа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1921. било је 2,4 милиона Хрвата и 0,6 милиона Срба на територији садашње Хрватске. Како је дошло до овог утростручења броја Хрвата и смањења за три четвртине броја Срба? Акцијом католичке цркве која је унијатима најстроже забранила да славе своје личне свеце, а непосредно након анексије Босне и Херцеговине. До тада је већина Далматинаца и острвљана била српског порекла и са српским митовима о Косовском боју, Краљевић Марку, а од тада је створен страх од незгодне матере која је захтевала да се обришу сећања на оца и порекло.

Мржња према Србији и злочини Хрвата у Првом светском рату као и усташки покољи и геноцид у Другом светском рату могу се разумети само из ове перспективе оцеубиства. Хрват је добар католик, а бити католик је предуслов да би се постао Хрват. Ништа лакше, и ја сам тако одлучио прошле године, нема овог мучења коме је српски народ изложен. Баш сам задовољан бекством из српског народа.

Блајбуршка комеморација мени личи на љутитост сина коме је некада на том месту отац „опалио чвргу“.

Скандирање „убиј Србина“ подсећа на ову пубертетску потребу за оцеубиством.

Скандирање „убиј Хрвата да Шиптар нема брата“, на жалост, подсећа да су Срби посејали још лошег семена око себе.