Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Objavljeno 11.8.2013
Motiv da obiđem manastir Pokajnicu i Karađorđevu crkvu u Radovanjskom lugu bio je da mojim stazama detinjstva provedem svoju decu, u njihovom detinjstvu. Ova motivacija se pojača i željom da obiđem lepa mesta u kojima nikada nisam bio, pa smo uz pomenuta obišli i Moravske konake, etno selo pored Velike Plane.
Manastir Pokajnica i hotel Plana nalaze se na kilometar od starog druma koji je zamenio sadašnji auto-put, dok su od autoputa udaljeni 5-6 kilometara, s time da se mora proći kroz Veliku Planu. Do Karađorđeve crkve u Radovanjskom lugu treba nastaviti još oko 3 kilometra.
Odlazak u Karađorđevu crkvu trebao je da mi osveži sećanje na njegovu sliku za koju imate osećaj da vas gleda gde god se u toj malenoj crkvi nalazite. Slika je odneta na restauraciju u aprilu 2013. i ne zna se kada će biti vraćena na svoje mesto, a to je razočaralo moju decu koja su iščekivala da vide to čudo. Od puta za selo Radovanje do crkve treba proći jedno 500 metara izuzetno uskim i lošim, ali ipak asfaltnim, putem, i samo mesto u lugu budi osećaj tajnovitosti i zavere. Malo smo pričali sa Živoradom, Žićom, izbeglicom sa Kosova i Metohije, iz okoline Peći, o samom mestu, izgrađenom konaku pored crkve… On održava objekte. Ljutito je pričao o tome da tu nema pijaće vode, ali smo autom prošli pored radnika i mehanizacije koji su krčili put pijaćoj vodi ka crkvi. Kaže da je bio tu potok, ali da je presušio kada je Karađorđe ubijen.
Nakon Pokajnice i Karađorđeve crkve obilazak smo trebali da završimo ručkom u Moravskim konacima. Pošto je ovaj turistički objekat opremljen i internet prezentacijom nisam se baš oduševio, kao ni supruga, cenovnikom, jer porcije hrane (250-300 grama) koštaju kao kilogram iste u Jagodini, te smo zastali ispred hotela Plana da vidimo ima li tu nekakve ponude za ručak (nismo se na hotel obazirali kada smo išli u Pokajnicu, tik uz njega). Pošli smo iz auta ka ulazu, i shvatili smo da je avetinjski prazan. Pogledao sam unutra i video sam razbacane stolice i druge delove nameštaja i stekao sam utisak da tu ljudska noga nije kročila mesecima.
Ne znam za sudbinu privatizacije hotela (valjda se lako može pretražiti na internetu), ali prva asocijacija mi je bila da može da posluži kao objekat za snimanje horor filmova.
I pomisao na lepotu i vrednost Moravskih konaka, u vlasništvu Dragana Kostjerčevića iz Zvornika, izgrađenih 2007. godine, uporedivih sa Etno selom Stanišić kod Bijeljine, sa jedne strane, i veliki hotel u stanju raspada, sa druge strane, stvara mi osećaj mučnine i budi pitanje: zašto je to tako?
13.10.2013 sam na povratku iz Jagodine dragom kolegi želeo da pokažem tri objekata (skratio se dan da bi išliiI u Moravske Konake). Pitao sam Žiću i zadovoljno je odgovorio da je došla pijaća voda. Mala investicija opštine Velika Plana koja je pobolšala kvalitet života Žiće i posetilaca.
Zbog melanholije koja proistice iz nacionalne depresije koju niko ne leci. Ceka se da proradi prastari lek ,samoizlecenje tj. proci ce samo od sebe. A nece, bice sve gore sa tendencijom ka suicidu.
Kakva, Darko, melahonlija. Kljuc svega je u vrlo preciznoj srpskoj reci – preduzetnik. Ameriku su decenijama gradili preduzetnici, pa su se tek onda poceli pojavljivati i cinovnici.
U Srbiji su ubijeni preduzetnici. Mrznjom i svesnom opstrukcijom. Javnost je uvek, kao opravdanje za to, navodila primere jajara koji su u sadejstvu sa drzavnim sluzbenicima ili politicarima postali bogatasi, koji su, ako cemo posteno, i ucestvovali u mnogim privatizacijama. Vrlo mali broj ozbiljnih preduzetnika je ucestvovalo u privatizacijama, i takve privatizacije su najcesce i dobro sprovedene, barem one sa kojima sam licno upoznat.
Tek kada oligarhija pusti preduzetnike da preduzimaju, moze nesto u ovoj zemlji krenuti. Do tada, samo propast, svaki dan sve veca… Niko nije vise lud da trpa pare cinovnicima i politicarima u dzep, svi u zemlji rade minimum, samo ono sto moraju. Naravno, iz rashladjene beogradske kancelarije prilicno je zamagljen pogled, zato su i vizije i konkretne mere pogresne.
Ne Mile, to ima veze sa drzavnim uredjenjem ali malo vise je u pitanju nacionalni genetski sklop. Recimo preduzetnicki duh je bio vidljiviji’90-tih godina u odnosu na sadasnjost ??
No tada je to bila potreba iz iznudice a sada je to slobodna volja.
Da ne duzim nacija je u depresiji i to se vidi u svakom segmetnu drustva.U depresiji su i drzavni cinovnici i preduzetnici ali i paori pa cak i svestenici..
Mozda to nije svakome vidljivo iz sadasnje perspektive ali za dvadeset ili trideset godina jasno ce se videti da je drustvo bilo u klasicnoj posleratnoj depresiji.
Na zalost drzava je bila institucialno nepripremljena za taj problem. I sada je.
Da, stvarno je fenomen da je preduzetnicki duh bio vidljiviji 90-ih nego danas. Sigurno je to i zbog toga sto kazes da je razlog iznudica, ali ni ne samo toga, jer su u tom periodu preduzetnikom postajali ljudi koji su stasali osamdesetih. Osamdesete su i kulturoloski i ekonomski proizvele ljude koji su devedesetih postali preduzetnici. Od 81-e do 90-e jeste bilo svega na politickom planu, ali je drzavna birokratija pocela da popusta svoj gvozdeni stisak i mnogi ljudi su se u tom periodu otisnuli u biznis vode. Tada su se sirile ekonomske slobode i kao kulminacija je dosla 90-e sa novim zakonima koje je doneo Ante Markovic. Samo par godina kasnije sve to je pojeo rat, ali ostaje cinjenica da je to bio period ekspanzije privatnih firmi, kada je drzavna birokratija, posle Titove smrti, polako pocela da popusta i da dozvoljava postojanje preduzetnika.
Mozda se moze i povuci paralela sa tim periodom, kada je od 80-e pa do 90-e popustala drzava, sto je rezultiralo povecanjem ekonomskih sloboda i jacanjem preduzetnickog duha narednih godina i 2000-e pa do danas kada svakodnevno jaca drzavni, a slabi privatni sektor. To danas ima logicnu posledica da generacije koje stasaju iskustveno preferiraju drzavnu sluzbu.
Ne ,drzavna sluzba se preferira zbog stabilnosti i to kratkorocne.Svi su svesni da tu nema prosperiteta. Kod preduzetnika je drugi slucaj ,oni su razocarani upravo nestabilnoscu ali ih drzi iznad vode saznanje o mogucnosti prosperiteta.
Ako se tu ne ucini nesto radikalno kod svih ce se pojacati utisak beznadja sto ce samo prosiriti nacionalnu depresiju.
Na zalost „drzava“ je tu pala na svim ispitima a ponajvise na kulturoloskom i informativnom polju.
Samo potpuno neupucen covek moze smatrati da ce se drustvo kome je pripisana krivica i gubitak rata, samo reformisati i uzdignuti.
To ni Nemackoj nikada ne bi poslo za rukom da je nakon Marsalovog plana SAD nisu podigle iznad vode. Mozda je Japan napravio najveci iskorak na tom polju ali njihov mentalni sklop je i pre i posle bio drugaciji. Nikada nisam cuo da Japanci zude za osvetom prema SAD itd…
Uglavnom retko sta se desava samo od sebe a da se sve krece u pozeljnom smeru. To je onaj nas poznati spisak zelja..
Nije privreda najvazniji segment drustva i ne pocinje sve od nje i standarda nacije, vec upravo suprotno. Kultura ,znanje i saznanje su ono sto pomera precku na gore i daje motiv ..
No u Srbiji sve mudre politicke sove misle da je potrebno samo reci o-ruk. Tako svako malo u punom trku poljubimo zid od armiranog betona.
Nama je cak i zelja za nacionalnim preporodom i reformisanjem pogresna i vodimo je iz pogresnih pobuda. Niko nikada nije rekao da Srbija treba da bude clan EU da bi smanjila nepismenost vec se citavo drustvo fokusira iskljucivo na standrad gradjana EU..Na materijalne vrednosti.( Sto SPC jalovo i gotovo ironicno komentarise ??)
Uglavnom mi neznamo sta radimo i nasa drzava je uredjena onako kako zapravo znamo i zelimo. Pojedinci tu ne mogu da naprave iskorak jer su zastupljeni u promilima. To je opet posledica cinjenice da ne postoji ni jedna jedina politicka partija koja programski pokriva istinske i prave vrednosti. Partije opet takav program nemaju jer ih vode i zastupaju pretezno nepismeni i neupuceni a ambiciozni pojedinci.
To se zove nacionalna svest. Najbolji primer za to je SANU kao hedonisticki,apoliticni i skoro polutajni klub matorih prdonja. A njihov opis posla je upravo ovo o cemu pricam ,trasiranje pravca kretanja nacije.
Svidja mi se sto si naceo tu temu, ali i ta oblast u nasem drustvu je zadojena prosloscu. Skoro svi intelektualci, umetnici, naucnici, dakle svi oni koji bi trebalo da vuku zemlju napred, po vasceli dan prizivaju bolju proslost, Tita i drzavno finansiranje, Nema intervju u kome ne kazu kako je tada sve bilo super, a danas nista ne valja. Ocigledno da niko od njih nema ideju sta bi trebalo raditi, niti ih zanima drustvo, vec ih jedino interesuje drzavni budzet, kako bi oni mogli da zaokruze svoj mikro kosmos. Takodje, imamo i tuznu cinjenicu da dobar deo te nazovi elite, prezire narod ove zemlje. Svaki dan smo u prilici da gledamo ili citgamo intervjue glumaca, koji prokukase da u budzetu nema para za njih, a da ih uopste ne zanima, zasto nema para, kako smo dosli u tu situaciju i kako iz te situacije da se izvadimo. Neverovatno je da glumci JDP-a ili Ateljea ocekuju da ce neki Zika iz Vrzogrnaca da smisli nesto genijalno, proda i proizvede i napuni budzet, a da oni samo treba da se posvete „daskama koje zivot znace“ i da se prisecaju kako je nekad divno bilo… Ko ce ovo drustvo da povede napred, ako svi gledaju svoja posla i zive u proslosti?