Grobarska (siva) ekonomija

Umiranje je u Srbiji statistički najstabilnija pojava, pa bi se moglo reći da su u vezi sa njime i najsigurniji poslovi. Kako negde reče D. Kovačević, ima Topalovića u svakom mestu u Srbiji. Sa grafikona se može videti da se grobarima najviše posrećila 2005 godina, a da im je 2009 godina pružila novu nadu u prosperitet u poslovanju, ali su ih mušterije u godinama iza toga brojem demantovale. Neki zli duh bi mogao na osnovu priloženog grafikona da traži vezu između kretanja realnog efektivnog kursa i broja umrlih, ali takvu mogućnost odbacujemo kao bolesnu i zlonamernu.

Svakoga jutra, kada se probudimo i otvorimo oči, ostvarili smo još jednu malu pobedu u utakmici za porazom na kraju. Sad, kada bi većina ljudi bila svesna bliskosti poraza možda bi bila bolja u duši (ako ovaj termin više išta znači), činila bi manje zla… Jedna koleginica mi je rekla da bi trebalo propisom naterati ljude da jednom mesečno obiđu i groblje i bolnicu, čisto radi svesti o prolaznosti.

Ja sam potpuno svestan svoje udaljenosti od prve pobede i bliskosti jedinog poraza: otac mi je umro u 43 godini a ja upravo tu godinu života živim. I vreme mi je da se raspitam o troškovima grobnog mesta, i ostalim pratećim izdacima.

U nedelju planiram odlazak do manastira Slanci koji se nalazi na oko tri kilometra iznad još uvek za mušterije otvorenog groblja Lešće. Stoga ću iskoristiti priliku da sa tastom odem da vidim parcelu koju je za sebe kupio. Diskretno ću ga pitati da li se spremio „u fulu“, to jest da li je kupio i odelo i predvideo druge izdatke (ručak, posluženje u kući…), ili će me to, delom, dočekati kao dodatni troškovi. Majci sam najstrože zabranio da umre dok ne izađe iz minusa i zatvori sve kreditne kartice. A kad to uradi lako ću da prihvatim ostale troškove, nakon što ona odradi svoj deo. Kad samo pomislim da svojoj deci i unucima, tačnije penzionom fondu, naši penzioneri uštede 2.983.168.975.032 dinara zato što u proseku žive kraće 6 godina od presečne dužine života u EU ka kojoj konvergiramo cenama, akcizama, ali ne i platama i životom, te ostanu uskraćeni za 72 penzionerska čeka (72m*1,715,009*24,159RSD), nije mi žao da potrošim nešto i na majku. A i na tasta, ako neki trošak previdi.

Nisam kao gospodin Dragan Radović upoznat sa dubinom i širinom sive i crne ekonomije čiji značajan deo predstavljaju i grobarski poslovi. Pošto sam rano ostao bez bake i oca, a sa majčine strane seosko groblje u Trešnjevici je, pretpostavljam, još uvek bez troškova, nisam upućen u sve detalje rada i poslovanja na crno. Koliko košta ploča sa PDV-om ili bez njega, koliko Ciganki proda cveća i sveća pred grobljima bez fiskalne kase… Ali mi je vreme da se pripremam za troškove jedinog poraza koji će nastupiti kada prođe poslednja pobeda. Koliko je moguće više u sivo-crnoj zoni.

Pošto sam čuo da su troškovi parcela na grobljima u Beogradu dostigli fantastične iznose, da je isplativije kupiti voćnjak ili kuću sa dvorištem, pa tamo ilegalno ukopati svoje bližnje, počeo sam da se zanimam kako da smanjim trošak porodici kada im dođem na teret.

Ukoliko bih da ovu operaciju urade umesto mene u Jagodini, pretpostavljam da je i tamo godišnja renta veća od troškova osnovnih životnih potreba moje dece. Što bi ih stavljao na troškove?

I pre ovih razmišljanja želja mi je bila da me kremiraju i bace pepeo na ušću Južne i Zapadne Morave, ali mi je rečeno da je to nedozvoljena aktivnost.

I tako, imam dve mogućnosti: (1) da proverim ima li mesta na Ćićevačkom groblju i koji je trošak najma parcele; (2) da pronađem neki jeftiniji način za poslednji poraz, da moraju da me kao hitan slučaj, a bez mnogo troškova, ili na neki sličan nelegalan način (npr. da me gurnu u susednu državu pa da ne budem problem u svojoj, kao u knjizi Smrt i njeni grehovi).

Setim se, ovog proleća kada sam zviždukao stihove iz jedne Džonijeve pesme, tačnije refren stavio za naslov posta u slici bez reči, ali ne ove:

„A kada umoran zaspe, i više se ne probudi,

jedino za čime žudi je da umesto blaženstva i raja,

vidi zoru kako rudi, i sunce starog kraja“