Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Objavljeno u Press-u 23.5.2012
Mogući razvoj događaja u vezi sa Grčkim izlaskom iz evrozone ili ostankom u ovoj valutnoj uniji ali uz proglašavanje bankrota je neizvestan. Izvesno je samo da će Grčka ekonomija nastaviti da propada i u najsvetlijem scenariju opstanka u evrozoni bez bankrota.
Ne bih da ulazim u teorije zavera, ali od izbijanja svetske ekonomske krize BDP Grčke je smanjen za 17,3%, u odnosu na nivo u 2007. godini, dok je Turska ostvarila rast za 15,9%. Razvijenost Turske u odnosu na Grčku povećana je sa 44% Grčke u 2007. godini na 58,6% u ovoj godini. Uzevši u obzir i slabljenje Bugarske, Srbije i Rumunije, Turska ponovo se uzdiže kao regionalna sila, nakon tačno sto godina od kada su Turci iz ovih zemalja proterani. Samo da „konstantujem“, reko bi bata Milašin.
Problem Grčkog duga nastao je zajedno sa istim problemom u većini evropskih država u oktobru 2008. godine. Tada je počeo nagli rast kamatnih stopa na zaduživanje većine evropskih zemalja u odnosu na Nemačku, kao njeno ekonomsko jezgro.
Do izbijanja svetske krize finansije Španije, Italije, Grčke i drugih zemalja bile su sasvim zdrave i izbalansirane. One su postale problematične sa rastom kamatnih stopa po kojima su banke voljne da im pozajmljuju, a uprkos gotovo nultoj kamatnoj stopi po kojoj mogu da pozajme novac od Evropske centralne banke. Čak su i države krenule da se pozajmljuju po nižim stopama kako bi zaradile po višim po kojima Grčka može da se zadužuje.
Rast kamatnih stopa na grčke dugove doveo je Grčku u situaciju da 40% budžetskih prihoda ide na servisiranje dugova (u Srbiji je manje od 10%), a da 100% izvoznih prihoda ide na servisiranje spoljnog duga (u Srbiji oko 33%).
Operacija spašavanja Grčke je zapravo operacija spašavanja stranih banaka koje su kreditirale grčku državu, ali i privatan sektor. Prema podacima BIS-a, od poslednjeg tromesečja 2009. godine do trećeg tromesečja prošle godine, a zahvaljujući zaduživanju Grčke preko ESFS fonda i MMF-a, potraživanja stranih banaka su smanjena za 49 milijardi evra, sa 148,5 na 99,2 milijarde evra. Potraživanja neevropskih banaka smanjena su sa 16,4 na 12,8 milijardi evra, ostalih evropskih banaka sa 47,4 na 27,2 milijarde, nemačkih sa 30,8 na 27,3 i francuskih sa 53,9 na 32 milijarde evra. Na osnovu ovih podataka najviše su se povukle banke iz Francuske, a najmanje banke iz Nemačke. Ipak, strane banke su i dalje izložene gubitku od oko 100 milijardi evra, a u skladu sa iznetim podacima o potraživanjima.
U ovoj godini je planiran dalji rast zamene privatnih bankarskih dugova potraživanjima MMF-a i ESFS-a, sa 77 milijardi evra u prošloj godini na 187 milijardi u ovoj godini. Međutim, uprkos stabilizaciji javnog duga na vrednosti od oko 300 milijardi evra, njegov udeo u bruto domaćem proizvodu, a usled pada BDP-a, povećaće se sa 139,6% u 2011. godini na 147,9% u ovoj godini. I tu je začarani krug u kome se Grčka nalazi: veće mere štednje ili veće poreske stope obaraju BDP, pad BDP-a smanjuje poreske prihode, to utiče na mnogo veće smanjivanje potrošnje kako bi se finansirala otplata duga, a otplata duga se povećava zbog povećanja kamatnih stopa usled rasta duga u odnosu na smanjeni BDP.
Kada se govori o bankrotu, on bi trebao da znači delimičan otpis javnog duga (koji bi uz spoljne poverioce uzdrmao i grčke banke, možda povlačeći i njih u bankrot usled gubitka kapitala) uz višegodišnji plan otplate glavnice uz dogovorenu kamatnu stopu. To bi predstavljalo stvarni spas za Grčku, kao što je Srbiji nakon 2000. godine otpisan značajan deo dugova uz višegodišnji period bez plaćanja glavnice uz nisku kamatnu stopu. Sumnjam da će se to desiti, jer bi izazvalo i gubitke stranim bankama uz mogućnost lančane reakcije, takozvane zaraze, u drugim evropskim zemljama.
Izlazak iz evrozone i povratak na drahmu bi isključivo imali smisla da se kroz depresijaciju valute (koja takođe povećava relativno breme dugova) podstakne spoljna konkurentnost, smanji uvoz i podstakne izvoz, a kako bi se rastom proizvodnje za izvoz grčka ekonomija oporavila. Ovde se radi o tehničkoj zameni valute sa ECB-om, uspostavljanju kursa nove valute koji bi drastično umanjio prihode od plata, penzija, socijalne izdatke, ali uz nadu da će rast ekonomije njih ponovo staviti na uzlaznu putanju.
Situacija u Grčkoj i u Srbiji nisu za poređenje, ali je Grčko iskustvo ozbiljno upozorenje šta se i Srbiji može dogoditi, kroz rast kamatne stope, ukoliko ne zaustavi rast javnog duga.
Grčka je na ime plaćanja kamate prošle godine izdvojila 16,3 milijarde evra, što je veće od ukupne javne potrošnje u Srbiji, koja je prošle godine iznosila oko 14 milijardi evra. Pri tome je na kamatu u Srbiji potrošeno oko 420 miliona evra, što je skoro 40 puta manje nego u Grčkoj. Ono što zabrinjava je trend: u 2008. godini je plaćeno oko 180 miliona evra, a ove godine će oko 600 miliona.
Efekti Grčke krize na Srbiju su relativno mali, i mnogo su veći indirektni efekti koje kriza u Grčkoj proizvodi u svetskim finansijama.
Postoje tri osnovna direktna kanala prenošenja krize iz Grčke u Srbiju: tokovi stranih direktnih investicija, trgovine i ponašanje grčkih banaka u Srbiji.
Strane direktne investicije iz Grčke bile su na trećem mestu prošle godine. Usled povlačenja OTE-a u januaru ove godine, kao i drugih kompanija usled dogovora sa MMF-om o prodaji državnih udela, Grčka će pasti na peto ili šesto mesto kao investitor u Srbiju, ali je efekat neutralan: ili raste domaća imovina, poput Telekoma, ili će investitori biti iz drugih zemalja.
Prenošenje krize kroz pad tražnje za robom iz Srbije se događa, ali je relativno mali: Srbija je smanjila izvoz u Grčku za 33,2% u prvom tromesečju ove godine, ali je to pad udela u ukupnom izvozu sa 1,9%, u prvom tromesečju prošle godine na 1,3%. Mnogo je ozbiljnije prenošenje krize iz Italije, gde je izvoz smanjen za 25,5%, a udeo u ukupnom izvozu sa 12,9% na 10,2%.
Grčke banke učestvuju sa 15% u ukupnoj bilansnoj aktivi bankarskog sektora u Srbiji. Međutim, u pasivi se na Grčku odnosi samo njihov kapital i dugovanja matičnim bankama, što se može grubo proceniti na iznos manji od milijardu evra (kapital četiri banke) ili manje od 3% ukupne bankarske pasive. Poput OTE-a, ove banke mogu otkupiti domaći ili strani vlasnici kapitala, što je neutralna transakcija, ili će one postepeno smanjivati poslovanje kroz objedinjavanje rada, a što je već najavljivano. U svakom slučaju negativni efekti mogu biti relativno mali.
Ukoliko su mogući negativni efekti, direktni, relativno ograničeni, mogućnosti za učenje iz grčkog iskustva su ogromne.
Najvažnije po meni su:
– Prekinuti sa hvalisanjem od koga je dobijeno koliko kredita, već kroz konkretnu štednju tražiti domaće izvore za finansiranje investicionih projekata i svega zbog čega se zadužujemo;
– Državni deficit što više smanjivati kroz ukidanje nepotrebnih troškova, a što manje kroz rast poreskih stopa, jer će rezultat u drugom slučaju inicirati Grčki scenario: veći porezi – manji BDP – veći udeo duga u BDP-a – veće kamatne stope i izdaci za plaćanje kamata…
Zasto neke stvari stalno ostaju „umotane“ u fine ekonomske fraze. Grcka ima nekoliko hiljada kilometara obala, medjutim sezona kratko traje i ne moze se ziveti samo od turizma. Narod kao narod. Potrebno je „osvetliti“ tri velike ekonomske lazi. Prva i najveca je BDP. Cemu to moze da sluzi zemlji kakva je Srbija ili Grcka ili Spanija ili…. Ako u roku od 10 godina u Srbiji svaki grad oformi parking servis i vise nigde na teritoriji zemlje ne mozete besplatno da parkirate, cinjenica je da vam BDP neverovatno raste. Koga je briga za to? Poverenje (kamatne stope) se sticu „utrzivim“ BDP-om. Utrzivi BDP je „percepcija“ atraktivnosti svekolike ponude koju jedna zemlja moze da ima u sirim razmerama a ne nekim glupavim obrtom unutar neke ekonomske celine. Druga velika laz je vezana za zaduzivanje za „investicionu potrosnju“. Ona ima smisla samo i samo ako su u investicionoj izgradnji najvecim delom ucestvovala domaca preduzeca (sto ni kod nas ni kod Grka uglavnom nije slucaj) te ako sama investicija donosi realni boljitak u smislu povecanja proizvodnje utrzivih vrednosti (u Grckoj je to autoput do mora a u Srbiji to nikako nije most na Adi). Treca i najveca laz su obveznice za pokrice budzetskog deficita, kao mera kojom drzava navodno privremeno ucestvuje na trzistu ne proizvodeci stampanje novca bez pokrica. Zaduzivanje za pokrivanje budzetskog deficita (Srbija juce dinarske danas evro obveznice), ukoliko nije uzrokovano nekim nepredvidjenim okolnostima (prirodne katastrofe…) je mnogo losije od stampanja novca, jer privremeno odrzava iluziju stabilnosti monete i ekonomije. Losije je i zato sto na tako „stampan“ novac placamo kamatu privatnim organizacijama (i to stranim koje na kraju to naplate u devizama i iste iznesu iz zemlje) i na kraju citavu ekonomiju uvlaci u spiralu kojom se dozivljava iluzija rasta BDP cime se otvara prostor za novo zaduzivanje koje apsolutno nema pokrice ni u cemu (osim u rastu inflacije i to devizne te povecanju uvoza). Jednog trenutka sve to izadje na videlo. Potpuno je nebitno sta ce ko da pokusava da uradi i sta ce da prica. Grcka ide „pod led“ na ovaj ili onaj nacin jer iza njenog BDP-a stoji magla ( kao i iza naseg) , a Spanija, i Portugal su verovatno veoma slicne. Nemacka ce takodje da ispasta jer iako ima realno pokrice za svoj BDP visoko je zavisna od izvoza i njen BDP nece imati utrzivu vrednost bas kao ni Grcki ( osim ako Nemci ne pocnu da trose i rade kao Grci). Izgleda apsurdno ali najbolje bi bilo da sve bude kako je bilo pre dve-tri godine i da ECB jednostavno stampa pare i poklanja ih Grcima jos neko vreme. Za to vreme EU mora da disperzira svoju proizvodnju na citavu teritoriju ako zeli da opstane. Jedini nacin da Grcka i Nemacka budu u istoj ekonomskoj zoni (bez obzira na valutu koja ne bi bila ista) je da imaju sta da trampe jedna sa drugom. Sve ostalo dugorocno nije odrzivo, osim situacije u kojoj je citava EU jedna drzava, u kojoj Nemci placaju i Grcku administraciju i penzionere. Na kraju, efekti Grckog bankrota i verovatnog propadanja evra po Srbiju mogli bi biti strahoviti. Poznato je investitorima da smo mi vise manje „banana republika“ i da je nas BDP uglavnom „magla“. Veliki globalni gubitak poverenja ostavio bi nas bez ikakvog priliva i sa velikim odlivom kapitala, (sto ne smem ni da pomislim sta moze da izazove), dovodeci nas u situaciju da zavisimo od sopstvenog rada i sopstvenih resursa koji su jos ostali pod nasom kontrolom. Ovih dana vidimo najavu kako bi to moglo da izgleda. Evro je brzo kliznuo na percipiranu „kriticnu vrednost “ (115 do 117) i ako predje 117 za kratko vreme slede ne poskupljenja nego „eksplozija cena“. Pratece efekte ne bih ni spominjao. Sta ce u tom slucaju ostati od Srpskog BDP ? Kolika je stvarna zaduzenost, 45% BDP-a? Laz nikada ne donese nista dobro i kad tad svi ukapiraju da je „Car go“.
Gosn Boki
Odličan komentar, ali ekonomija spada u društvene nauke.
Ekonomija je drustvena nauka ali zato dug nije vrljika da se iskrivi ili zec da pobegne u sumu. Istorijski gledano drzave najcesce nisu vracale dugove ….U Grckoj ali i u drugim drzavama pitanje je samo trenutka kad ce „masa“ to da usvoji i postavi na celo onog ko ce to da sprovede…