Gde se najmanje radi, a gde se najviše crnči?

Међународна огранизација рада располаже подацима из анкете о радној снази из 130 земаља о времену проведеном на раду.

У овој бази 59 од 130 земаља има недељни фонд рада мањи од 40 сати по запосленом. Најмањи имају у Руанди (?) пре Холандије и Етиопије, а највећи имају радници у Уједињеним Арапским Емиратима, Мијанмару и Катару. У тим Емиратима, према овим подацима, запослени раде шест пуних осмица плус 5 од 8 недељем.

Сербија, као радна земља има 41 сат рада, у просеку, и више од нас у окружењу раде на КиМ, Црној Гори и БЈР Македонији, по 42 сата. У Мађарској, Албанији, Хрватској и Румунији ради се по 39 часова, а у Бугарској идеалних 40.

Када је у питању „црнчење“, без података за УАР, Зимбабве, Кину и Сингапур (који би се нашли у врху листе) највише се ради у Танзанији, Бенгладешу, Мијанмару, Камбоџи, Сенегалу, Гамбији и Обали Слоноваче. У Танзанији чак 60% запослених ради дуже од 48 сати у недељи.

Ми, Богу хвала, знамо и за духовне вредности, па у овом показатељу не претерујемо: налазимо се на 79. месту са 8,6% лица која раде преко 48 сати, а одмах уз нас су браћа Црногорци са 8,4%. Већи удео од Србије имају становници Косова и Метохије и Албаније, док остали из нашег окружења много више цене духовност од нас. Бугари су светски екстрем са само 0,8% лица који претерају са преко 48 сати (можда им нису рачунали политичаре?), а при дну листе су и све друге земље: Румунија, Македонија, Мађарска и Хрватска.

И тако, и у овим радним показатељима држимо се „златне средине“, заостатка из вишевековне окупације.