Гадометар

Пошаље ме супруга на пијацу да купим два гербера „у сунђеру“. Скрене ми пажњу да то кошта 500 динара.

Дођем до продавачице цвећа, загледам се у кале, и питам је колико коштају два гербера. Покаже ми гербере, рече да су двеста динара и упита које ћу боје јер их има црвене и циклама. Узмем ове друге и задовољно дођем кући. Моја срећа је кратко трајала јер је супруга љутито рекла да ми је скренула пажњу да треба да буду „у сунђеру“ и да зато толико коштају.

Како описати моје разочарање приликом повратка на пијацу? Уместо да сам уштедео 300 динара, потрошићу 200 више. Тешила ме је само чињеница да ћу направити још 3.000 корака.

На пијацу уђем са супротне стране, на други крај тезги са цвећем, и сада се већ искусно загледам у гербере и сигуран у себе нагласим да хоћу два „у сунђеру“. „То ће вас коштати 500 динара“ рече ми продавачица, а ја само скрушено додах „тако је рекла супруга“.

Да ли је било због моје плаве мајице на којој белим словима пише Манастир Раваница, да ли због мог потиштеног израза на лицу, тек она рече да ће ми направити леп аранжман јер се види да сам „наш човек“.

Позвала је, претпостављам, ћерку од око 25-30 година да јој помогне, али, пошто је она одбила, рече ми да 25 година продаје цвеће и да се у почетку тога стидела.

Ја јој рекох да сам доктор наука, нашта, као из запете пушке рече да је дипломирани економиста, и да се не стидим ни једног посла и да нисам само чистио тоалете за новац (нисам ни продавао дрогу, проституисао…), али да сам шест месеци у војсци као добровољац то радио како бих одузео десетарима могућност да ме понизе.

Онда смо разменили опште информације о животу, типа, само је здравље важно, ни она не гледа ТВ јер јој се гаде проститутке на њему, са мобилног се информише за оно што је интересује.

Не упитах је откуд је избегла (2022-25=1997), јер никада не постављам другима лична питања, док они то не пожеле да кажу сами. Вероватно ће ми у пет минута испричати своју судбину пре следећег одласка на гробље.

Ово са прањем тоалета подсетило ме је на омиљени цитат Сабата који прилажем, и који је много дужи од овог мотивационог текста.

Када истражујем одабране теме некако увек дођем до прљавштина које нисам желео да пронађем, чак и када су ми намере крајње афирмативне.

Сабато је написао да случајност не постоји већ само судбина. Како објаснити да разговор са истим човеком једног одведе у револуцију а другог остави равнодушним?

Читајући књиге, радећи, комуницирајући са другим људима, испитујемо најдубље делове себе самих. Можда је овај цитат Сабата нешто што се налази у мојој највећој дубини?

Цитат:

Чини ми се да би неко од вас, док буде читао ово што сам написао о Норми Пуљезе, могао помислити да сам обичан гад. Одмах да вам кажем: у праву сте. Сматрам да сам гад и себе ни најмање не поштујем. Ја сам жестоко преиспитао сопствену савест. А реците ми да ли онај ко је добро прекопао по својој савести може да поштује себе?

Ипак, барем себе сматрам поштеним, немам илузија о себи нити покушавам да заварам друге. Вероватно ћете ме запитати како сам безобзирно варао толике несрећнике и жене са којима сам се у животу срео. Али, господо, има превара и превара. То су мале преваре, безначајне преваре. Као што не бисмо могли да назовемо кукавицом генерала који командује повлачење само зато да касније пређе у одлучујући напад. То су биле и то јесу тактичке, пролазне варке, већ према околностима, у прилог суштинске истине и немилосрдног истраживања. Ја истражујем зло. А може ли човек да истражује зло ако се до гуше не заглиби у прљавштину? Казаћете да сам, по свему судећи, у томе налазио живо задовољство, уместо да осетим одбојност и гађење као прави истраживач принуђен да се тиме бави само зато што му је то дужност, и то непријатна дужност. Ту сте у праву и ја то витешки признајем. Видите ли како сам поштен? Никада нисам рекао да сам добар тип: рекао сам да истражујем Зло, а то је нешто сасвим друго. Осим тога, признао сам да сам нитков. Шта још хоћете од мене? Прави правцијати нитков, ето то сам ја. Поносан што припада оној фарисејској врсти људи који су исто тако злочести као и ја, али се праве да су честити типови, стубови друштва, углађена господа, угледни грађани на чије погребе хрли силан свет и чији некролози потом излазе у озбиљним новинама. Не, ако се моје име икада буде појавило у новинама, биће то сигурно у криминалној хроници. Али мислим да сам већ објаснио шта мислим о озбиљној штампи и о криминалној страни у новинама. Зато ми није ни на крај памети да поцрвеним од стида.

Презирем ту свеопшту комедију узвишених осећања. Тај систем конвенција који се испољава и путем језика: тог врхунског кривотворца Истине са великим словом И. Конвенција по којима именици „старчић“ неизбежно претходи придев убоги; као да сви не знамо да остарели покварењак остаје и даље покварењак, само што његову поквареност сада увећавају себичност и пизма који се стичу или расту упоредо са седим власима. Требало би направити чудовишан autodate од свих тих апокрифних речи које је саздала народна болећивост, а прихватили их лицемери који управљају друштвом, које опет штите школа и полиција: „часни старци“ (већина од њих заслужује само да им се пљуне у лице), »угледне матроне« (малтене свака руковођена таштином или најсуровијим себичлуком) итд. А да и не говоримо о „убогим слепчићима“ који су и повод овом Извештају. Морам рећи да ме се ти убоги слепчићи плаше само због тога што сам гад, јер знају да сам један од њих, дакле тип који неће себи дозволити да се поведе за будалаштинама и општим местима. Како би уопште могли да се плаше некога од оних несрећника што им помажу да пређу улицу, а код којих изазивају ганутљиве симпатије у стилу Дизнијевих филмова с птичицама и шареним божићним врпцама?

Ако би се постројили сви ниткови наше планете, боже мили, каква би то голема војска била! Каква непојамна збирка јединствених примерака! Од дечице из основне школе (сушта дечја невиност) до беспрекорних општинских функционера који, међутим, дрпишу и кући односе хартију и оловке из канцеларије. Министри, гувернери, лекари и адвокати готово без изузетка, затим већ поменути убоги старчићи (у великом броју), и већ поменуте матроне које се сада налазе на челу друштава за помоћ лепрознима или срчаним болесницима (а које су својевремено галопирале по туђим креветима и тако доприносиле да се повећа број срчаних обољења), директори великих предузећа, девојчурци крхког стаса с очима као у срне (али способни да опељеше сваку будалу која верује у женску романтичност или у њихову слабашност и беспомоћност), општински инспектори, колонијални функционери, амбасадори с одликовањима итд. ГАДОВИ, НАПРЕД МАРШ! Какве ли војске, пресвети боже! Само напред, курвини синови! Без застајкивања, без цмиздрења, сада када вас очекује оно што сам вам спремио.

ГАДОВИ, НАВАЛИ! Дивног ли и поучног призора!

Када стигну до штале, сваки од војника нахраниће се сопственим гадостима, претвореним у прави измет (а не метафорички). Нема поштеда и не пале везе. Нема ништа од тога да се синчићу господина министра дозволи да једе бајат хлеб уместо гованцета које му следује. Не, господине: има да се ради како ваља или дижи руке од работе. Нека поједе своје говно. И више од тога: нека поједе сва своја говна. Још би некако и ишло ако бисмо му дозволили да поједе неку симболичну количину. Али, ништа од симбола: свако мора да поједе управо своје сопствене гадарије, и то целе целцате. Разумећете да је то најправичније: не могу једнако да прођу онај несрећник који је једноставно с радошћу дочекао да му умру преци да би наследио некакву цркавицу и један од оних анабаптиста из Минеаполиса који се надају да ће отићи у рај, а у међувремену израбљују црнце у Гватемали. Не, господине мој! ПРАВДЕ И САМО ПРАВДЕ! Свакоме говно које га следује, или ништа. На мене не рачунајте, барем не за такве мућке. Нека се зна да мој став није само несаломљив него је и непристрасан, јер бих и ја, као савршен гад – што сам већ лично признао! – био сврстан у ту армију говноједа. Једино тражим да ми се упише као заслуга то што никога нисам обмануо.

А ово ме наводи на помисао да ваља претходно измислити некакав систем за откривање гадости у угледних личности и да се те гадости тачно измере да би се сваком појединцу одбила она количина коју му треба одбити. Некакав гадометар, чија би игла показивала количину гована коју је господин X произвео у животу до Судњега Дана, количину коју му треба од бити на име искрености или добре воље и нето количину коју мора да пождере када му рачуни буду сведени.

Пошто буде извршено тачно мерење свакога понаособ, огромна војска мораће да одмаршира до својих брлога, где ће свако од припадника појести сопствено ђубре, и то до последње мрвице. Та радња је бесконачна, што је и разумљиво (а у томе и јесте штос), јер бисмо пражњењем црева, сходно принципу очувања измета, избацили из себе исту количину коју бисмо у се унели. А ту количину, стављену пред њихове њушке, по заповести, морали би сложно да поново поједу. И тако, ad infinitum.

Ернесто Сабато „О јунацима и гробовима“, Заједничко издање, 1984, странице 302-304.