Evropski regioni: Stope zaposlenosti i nezaposlenosti radno-aktivnog stanovništva i cena rada

Pošto nema podataka za Srbiju, u Regional Statistical Yearbook-u za 2013 godinu, a grdno sluteći dno liste, tendenciozno sam dodao i najnovije podatke o stopi zaposlenosti u Albaniji, Bosni i Hercegovini i u UNMIK Kosovu. Albanije mi baš i nije pomogla, što ove druge dve jesu.

Stopa zaposlenosti u Srbiji, u uzrastu od 15 do 64 godine iznosila je 45,8%, u martu 2013, i lošiji pokazatelj u Evropi, osim BiH i KiM imala su tri turska regiona i Campania u Italiji. Tik iznad Srbije po rangu su Sicilia i Calabria, što mi budi neprijatne asocijacije u vezi sa pretežnim načinom preživljavanja. U Evropi se koristi starosna struktura od 20 do 64 godina tako da je stopa zaposlenosti u Srbiji par procenata veća, oko 48-49 procenata.

Kad već kopam po podacima iskopaju se i čudne ideje i poređenja. Albanija u poljoprivredi imala je u 2012 godini zaposlenih 529,5 hiljada lica, dok je u radnom uzrastu bilo 2.235,9 hiljada lica, a nezaposlenih je bilo 173,4 hiljada. Srbija je u aprilu 2013 godine imala 400, 4.465,4 i 708,7 hiljada lica respektivno. Sad, kada bi Srbija imala isti procenat (23,6%) zaposlenih u poljoprivredi kao i Albanija, onda bi u toj delatnosti radilo 1.096,3 hiljada lica, a što je za 686,3 hiljada lica više nego što zapravo radi, a to dalje znači da bi nezaposlenih lica bilo 12,3 hiljada?! Naravno da to ne znači da bi toliko ljudi u poljoprivredi trebalo da radi, ali ukazuje na katastrofalnu politiku urbanog zapošljavanja i stvaranja ogromne urbane sirotinje u socijalističkom periodu.

2. Stopa zaposlenosti žena u Srbiji iznosi 38,1% (korekcijom od 20 do 64 godina povećala bi se na oko 41%), i 289 regiona
u Evropi ima veću stopu, dok 29 regiona, većinom turskih u Aziji, ima manju stopu zaposlenosti žena.

Srbija je naprednija u ženskoj zaposlenosti i od Crne Gore, BiH i KiM, dok 20 turskih i 5 italijanskih regiona ima nižu stopu zaposlenih žena.

U svim regionima u Evropi viša je stopa zaposlenosti muškaraca u odnosu na žene. Baltičke i Nordijske zemlje nalaze se u vrhu po najmanjoj razlici u stopa zaposlenosti, i vrlo je verovatno da će neke od njih imati u narednim godinama veću žensku stopu zaposlenosti. Slovenački regioni nalaze se pri vrhu, a i Crna Gora stoji iznenađujuće dobro prema ovom indikatoru, kao i Bosna i Hercegovina. Srbija je na 233 mestu od 319 regija, što znači da u 86 regija postoji veća razlika u korist muške zaposlenosti. U većini su to regioni u Južnoj Evropi, u Turskoj, Grčkoj, Španiji i Italiji.

U stopi zaposlenosti starijih osoba, od 55 do 64 godina, Srbija se nalazi pri dnu liste sa 32% zaposlenih. Lošije je rangirano 13 regija, a podatke za KiM i BiH nisam mogao da nađem u anketama o radnoj snazi ovih zemalja. Među ovih 13 regija 8 je u Turskoj, a Istambul ima ubedljivo najniži udeo zaposlenih u ovom uzrastu među svim regionima, upola manji nego u Srbiji. Interesantno je i da je i u Sloveniji niska stopa zaposlenih ovog uzrasta, 30% u jednom i 32,6% u drugom delu Slovenije prema
dvocifrenoj NUTS klasifikaciji.

Prema stopi nezaposlenosti smo u vrhu liste evropskih regija. Ipak, veću stopu od Srbije ima 11 regija, među kojima su 7 u Španiji, jedna u Francuskoj, KiM, Makedonija i Bosna i Hercegovina. UNMIK Kosovo ima ubedljivo najvišu stopu  nezaposlenosti u Evropi. Ukoliko krenu otpuštanja prevelikih viškova zaposlenih u javnom sektoru u Srbiji, ne treba sumnjati da ćemo uskoro izbiti na prvo mesto ove evropske rang liste.

I dok sam se potajno nadao da ćemo makar kod stope nezaposlenosti kod mladih izbiti na vrh liste, razočarala me je činjenica da je 14 evropskih regija (i BiH za koji nemam podatke) imala višu stopu od naših 50%. Među njima su 6 bila u Španiji, po tri u Grčkoj i u Francuskoj (Reunion, Martinique i Gvadaloupe baš i ne zvuče evropski), i Makedonija i UNMIK Kosovo.

U nekim delovima Evrope, kao bajka udaljenim od srpske stvarnosti, prosečna nadnica po satu iznosi 28 evra, a to su Danska i Norveška. U Londonu je sat rada cenjen 24,8 evra, kao i u Švajcarskoj, ali to su centri finansijske „industrije“, što milionske bankarske bonuse meša sa hiljadama sirotih radnika, pa ovako lepo zvuči, ali nije istina. U Briselu, Luksemburgu, Irskoj, Ille de France i u Hamburgu jedan sat rada košta više od 20 evra. Slovenija je na prvom mestu među regijama sa satnicom rada manjom od 10 evra, na 62 mestu od 94 regiona i zemalja, i sa 8,58 evra bruto po satu rada. Hrvatska je na 66. Mestu, Crna Gora na 78, BiH na 81, a Turska na 83 mestu sa cenom sata od 3,6 evra. Za Srbiju sam prosečnu bruto zaradu podelio sa 176 sati, a što sam učinio i za Crnu Goru, BiH, Albaniju i KiM. Ispod Srbije, sa 3 evra po satu, nalaze se Makedonija, Albanija, KiM i tri regiona u Rumuniji i dva u Bugarskoj, to jest cela Bugarska i veći deo Rumunije. Najniža cena sata je u Severnoj i Jugoistočnoj Bugarskoj 1,78 evra. Međutim, kada bi podelili Srbiju na regione možda bi oni ispod Save i Dunava zauzeli dno liste. Interesanto je da je sat rada u Bosni i Hercegovini skuplji nego u Turskoj, što je u neskladu sa visokom stopom nezaposlenosti u BiH, i relativno niskom u Turskoj.

Godišnja prosečna bruto zaradan razlikuje se po rangu od jedinične cene rada, jer se godišnji broj radnih sati razlikuje po zemljama, ali sam ja samo pomnožio prosečne mesečne zarade sa 12 meseci te je rang „naših“ zemalja otprilike isti. Možda bi suprotna logika, da prosečne mesečne zarade podelimo sa efektivnim časovima rada zapravo dovela do suprotnog rezultata u prethodnoj tabeli: da koliko se malo radi zapravo su svi na Balkanu preplaćeni.