Evropski regioni: Rang učešća u predškolskom obrazovanju

Podaci za evropske regije su iz Ragional Statistical Yearbook za 2013 godinu, dok sam naše „improvizovao“ deleći broj dece koja pohađaju predškolsko uzrasta od 3 do 4 godine podelio sa brojem rođene dece u 2009 godini. Prvi podaci su iz statističkog godišnjaka za 2012, a drugi iz vitalnih statistika za 2009 godinu. Znači, radi se o redovima veličina a ne o egzaktnom podatku. U Beogradu ide oko 51% dece uzrasta od četiri godine u predškolsko, što znači da ne ide 40% ili 60%.

S obzirom da smo u svim rangiranjima u vrhu (negativne) ili na dnu (pozitivne) liste, zajedno sa Bugarskom i sa Turskom, tako je i u ovom slučaju, samo što smo na dnu ove „negativne liste“ još i sa pet regiona u Švajcarskoj (?).

Nizak udeo dece u predškolskom vaspitanju i obrazovanju može biti posledica dejstva više faktora od kojih bi ja kao dva glavna naveo nisku stopu zaposlenosti žena i tradicionalan pristup u vaspitavanju dece, a što je i povezano sa prvim. Tradicionalan pristup ne mora da označava i nezaposlenu ženu već može da uključuje bake ili plaćene odgajivače. U neobjavljenoj knjizi, sa malim izgledima da se to dogodi, „Ekonomska politika moje babe“ posveta će glasiti: mojim babama, koje me nisu vaspitale, već su me samo volele. Tako nekako je i u Japanu, i u drugim zemljama na Istoku.

Da li je potrebno da bude veći deo dece u vrtićima u uzrastu od 4 godine, ili manji, ne znam. Znam samo da makroekonomija.org sa svojom pretečom traje već punih 5 godina, a da sam u tom periodu bio u problemu sa upisom u obavezno predškolsko sa oba deteta jer sam bio protivnik mogućnosti da se socijalizuju u tom uzrastu.

 

Teško nama, drugi deo (jun 2011)

Dajem časnu Titovu pionirsku reč da ću nakon ovog teksta biti isključivo afirmativan. (pošto nisam pionir, ni reč ne važi).

Socijalna inteligencija, po meni, meri sposobnost pojedinca da podaničko-poslušničkim ponašanjem maksimalizuje ličnu korist, a da po mogućstvu, ukoliko mu se priži prilika, dođe u poziciju da se iživljava i trenira strogoću socijalno inteligentnima koji nisu još stigli do njegovog nivoa. Ja sam, u skladu sa sopstvenom definicijom, socijalno retarditan.

Pre dve godine morao sam da platim punu cenu dnevnog boravka u istom vrtiću gde mi je i sada dete preusmereno jer za njega nema mesta u najbližem vrtiću. Lista ima 44 primljena deteta i 6 preusmerena, što mi je olakšalo pretragu. Znači, to što su ga bake čuvale šest godina čuvale treba kazniti punom cenom dnevnog boravka koji mu nije potreban. A i nama maltretiranje da ga vodimo kao planinskog đaka-pešaka na udaljenu lokaciju.

Od vrtića do operacija srca korupcija se zasniva na deficitima (znači plati, jeftinije da jednom podmitim nego da cele godine plaćam), dok joj drugu stranu predstavlja diskrecija u javnoj potrošnji na svim nivoima. Ovakav sistem podstiče ljude da budu
pokvareni, nemoralni jer samo tako će imati koristi. Ukoliko su socijalno retardirani imaju da plaćaju cenu zašto se ne ponašaju kao i ostali građani. A većina, ušavši u ovaj podaničko-poslušnički sistem ljude poput mene posmatra kao ludake. Većina odlučuje šta je normalno.

Ekonomija.org

16.05.2009.

Teško nama

Upis deteta u obavezno predškolsko

Autor: Miroslav Zdravković

Kao student imao sam kolegu, budućeg elektroinženjera meka srca. Pisao je pesme. Parafraziraću jednu od njih:

„Blago onima koji se žene samo, da bi došli do seksa,
Blago onima koji koji završavaju škole, da bi ih tate i mame zaposlili,
Blago onima koji poltronišu, da bi kroz koju godinu dobili svoje poltrone na poslu,
Blago onima koji ni po čemu ne strče, da ne bi zbog bilo čega bili kažnjeni. (itd…)
Teško nama“.

Sistem kažnjava krajnosti i trudi se da nas što više unifikuje: pretvori u nezadovoljne potrošače koji u važećim pravilima igre podstiče naše loše osobine kako bi se materijalizovao „uspeh“ u okruženju u kome se živi.

Čuvale su me bake, i pamtim batine učiteljice (uz par vršnjaka koji su došli do petog, šestog razreda osnovne) koja nije prihvatala činjenicu da se moji roditelji ne ponašaju adekvatno zainteresovanim za njene muke i trud koji ulaže. Od učiteljice do kraja srednje škole shvatao sam kako se kažnjava svako odstupanje između mene i vršnjaka u obrazovanju, i to se nastavilo do danas. Tako su prošli i moji roditelji, i generacije pre njih, a sada moram da posmatram to isto i kod svoje dece.

Ćerka mi je pred upisom u obavezno predškolsko obrazovanje. Supruga obilazi okolne vrtiće po našem bloku i susednim blokovima neuspešno tragajući za vrtićem ili školom gde bi ćerku upisali.

U Beogradu tek što se rode deca roditelji prijavljuju bebe za vrtić. Ne za jaslice, već za vrtić, jer se smatra da su potrebne godine dok se uhvati red, i dete stekne pravo na pohađanje vrtića. I sada ne bih o tome ko ima pravo prvenstva prilikom upisa.

Najveći broj dece u Beogradu ide od jaslica preko vrtića po automatizmu do obaveznog predškolskog obrazovanja.

To sa mojom decom nije slučaj. Čuvale su ih bake na smenu.

I sada smo se našli u problemu koji je sistemski kreiran. Može da ide u neki od veoma udaljenih vrtića jer ni u jednom od bližih nema mesta. Pod pretpostavkom da i u tim udaljenim vrtićima ima mesta. Ili u celodnevni boravak u nekom bliskom (zbog para, naravno, jer bi smo platili ceo dan mada bi je bake nakon četiri sata nastave vraćale kući), ili pronaći privatni vrtić koji ima dozvolu za predškolsko obrazovanje. A po zakonu u predškolsko mora da ide.

I sada ulazimo u sistem kažnjavanja jer nismo prihvatili opšta pravila ponašanja. Ko nam je kriv što je nismo ranije upisali u vrtić, ili što je čuvaju bake? Pa mi, naravno.

Kakve veze ova priča ima sa ekonomijom i našim portalom? Ima sa budžetskom potrošnjom i korupcijom. To što nismo bili trošak za sistem je znači kažnjivo, a ne podsticajno. A ako ne korumpiraš, troškovi života će ti biti mnogo veći.

A onda mogu da anticipiram i kažnjavanja u osnovnoj školi zato što učiteljici ne kupujemo poklone, ne poltornišemo, već ćerki stavljamo do znanja da nisu bitne ocene, već interesovanja koja pojedini predmeti kod nje mogu da izazovu.

I onda mi se Džoni
vrti u glavi:
„a na ulici sa svake strane,
filijale uredi,
iz njih plaze birokrate,
jao ljudi pa ja se bojim,
i sada znam, šta je strah“.