Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Од избијања светске економске кризе 2008. било је мало позитивних промена у Србији којима смо се истакли или били упоредиви са другим европским земљама. Раст броја затвореника за 11,4%, до 2017, и броја затвореника на 100.000 становника за 16,5% је можда један такав, позитиван, индикатор.
Обнављање демократије у Србији одлагано је колико је то комунистима било могуће, и тек што је успостављено вишестраначје наступила је хиперинфлација у 1992-1993 која је угледним комунистима омогућила да опљачкају државу и народ, и изврше једну од највећих прерасподела у модерној економској историји (испод текста је мало већа 1944-1949). Мало коски бачено је и народу кроз откуп друштвених станова (у којима је живео мањи део становника) и пирамидалну штедњу Језде и Дафине, те су могли опозициони политичари да штрајкују глађу испод „Коња“ до миле воље, нико их није примећивао обузет похлепом или пуким преживљавањем. Из тог периода остала је горчина код већине становника Србије како смо опљачкани и како би лоповима са краватама и оделима требало напунити затворе.
Био је један покушај исправљања криве Дрине кроз формирање Комисије са утврђивање екстрапрофита оствареног 90-тих, али то се изјаловило и употребило за политички обрачун само са једним човеком (Богољубом Карићем) и пленидбом његове пословне имовине.
Ако лопови некада друштвене, а сада државне, имовине нису завршили у затвору, то је био сигнал да се ова активност изводи док још шта има да се опљачка.
Затворске статистике нам не пружају одговор колико је затвореника по кривицама, има Евростат података о силеџијама и убицама, али немамо одговор на питање интензивности лоповлука над друштвеном и државном имовином.
Овако се морамо задовољити чињеницом да су нам затвори препуњени и да је доградња постојећих или изградња нових потребна.
Шта нам кажу подаци из базе Евростат-а?
Нису одвојени подаци за политичке затворенике, али је видљива последица неуспелог пуча у Турској да је у тој години повећан број затвореника за 22,5 хиљада, а за 72,5% након 2008, што Турску ставља на прво место, како према апсолутном броју затвореника, где је била и 2008, тако и по стопи раста ове категорије становника.
Са мало више од 10 хиљада затвореника Србија се налази у угледној групи са Белгијом, Холандијом, Словачком и Грчком. Већи релативан пораст броја затвореника од Србије (+11,4%) у Европи је имало, уз Турску још само шест земаља и то: Словачка, Белгија, Норвешка, Албанија, Швајцарска и Мађарској. Већина земаља у Европи је смањила број затвореника, па се може сумњати да је нешто труло у тој наднационалној ЕУ.
Друга приложена табела рангира земље према броју затвореника на 100.000 становника, и ту је опет Турска на првом месту, а Србија је на високом дванаестом. По овом показатељу каснимо за Албанијом девет година јер су они имали 155 затвореника 2008, а ми 153 у 2017. Али стићи ћемо ми и албанских 197 из 2017, кад у заједници са њом и Северном Македонијом кренемо сложно да хапсимо нарко-дилере, макрое, трговце белим робљем… Чега све имамо заједничког?
Косово и Метохија се налазе при дну листе са 90 затвореника на 100.000 становника, али су пуни потенцијала да се овај однос повећа уколико буду осуђени злочинци из УЧК, и друге силеџије над српским становништвом и имовином.
Хрватска (74,8), БиХ (71,7) и Словенија (63,4) представљају примере за поштено становништво, упоредиве само са Исландом, Финском, Шведском и Данском.
Трећа табела приказује попуњеност затворских капацитета. Србија припада групи од 14 земаља којима су затвори препуњени док 26 држава и Косово и Метохија имају вишак затворских лежајева.
Србија је испунила затворске капацитете са 109,2% и било би лепо да са таквим процентом користи индустријске и интелектуалне капацитете. Већу тескобу од затвореника у Србији осећају затвореници у осам европских земаља, мада овде не треба мешати бабе и жабе јер нису исти званични услови за затворенике у, рецимо, Француској и у Румунији.
Србија је дакле пред светлом перспективом: неопходна је изградња нових затворских капацитета и модернизација и повећање капацитета постојећих.
Требало би да се у затворе уселе и лопови који су учинили да нам деценије поједу скакавци.
Posleratna komunistička pljačka srednje klase
Многе послератне „кривице“ непосредно су за посед везане и њиме узроковане. Циљ им је био да дијалектичким скоком похитају испред формалних и формалистички спорих, „законских“ инструмената, корисних – али, видеће се, не и неопходних – за материјално развлашћење буржоазије и кулаштва, социјализацију средстава за производњу и формирање друштвене својине, за коју смо наивно држали да је алајбегова, све док нисмо открили да је у поседу комунистичких бегова, а нека и код њих. Све су пресуде, споредном казном конфискације имовине, у својину задирале, иако је логично и праведно да погађају само ону која се тим, и само тим кривичним делом – без обзира на евентуална друга – на илегалан начин стекла.
Моја породична имовина, ван домашаја будног Кривичног законика, била је већ добро на одговарајући начин, а и ранијим антибуржоаским мерама, сведена на билансну нулу. Мој се лични посед, и реално и тестаментарно, тиме такође нашао у тој банкротерској области[1]. Конфискована ми је једино писаћа портавл-машина, марке „сава“, слаба као вода, вејка од илегалне технике, на којој сам писао статут Сдоја, антидржавне прогласе, и општа размишљања о усраном стању у земљи, али како ни она није била моја него позајмљена од новинара г. М.К., ова класично класна одлука власти о конфискацији „целокупне имовине“, осим гаћа, није ме погађала. Онај кога је погодила, а могла је, богами, и горе, добио је своју машину натраг. Кажем то зато што, да сам ја, којим лудилом, био информбировац, заједно бисмо ја и власник машине своје ставове, тукући један другог, на Голом отоку ревидирали.
Године које су појели скакавци, Борислав Пекић, стр. 345-346, трећа књига, Лагуна 2013.
[1] Настрадали су родитељи који су, у хистерији неизвесности, не читајући Лењина, пожурили да потомке званично, укњижбом, осигурају, и на њих пренесу оно што им је преостало после „темељне измене друштвених услова“. Та је имовина, разуме се, конфискована. Тако су отишле извесне куће, станови, намештај, слике. Остала је само – гола идеја, за коју се Партија више није занимала, препуштајући је Удби. Шта је с том имовином било, не зна се. Вероватно је по закону инвентарисана као друштвено добро, а онда препуштена безакоњу, на брзину шкрабаним цедуљицама, на којима су потребити комунистички функционери исписивали своје жеље. Године 1949. елита пролетерске авангарде већ се снабдела основним потрепштинама – Моша Пијаде је из тог општенародног фонда већ узео клавир без којег апсолутно није могао да ради на нашем законодавству и сабрано саставља скупштинске прописе о расподели правде и права – те их наша просечна грађанска имовина, с намештајем у Altdeuche и Biedermeier вијенском стилу више није привлачила. Укус „Нове класе“ већ се окретао романском дизајну, бароку позних Louiseva, да се касније заљуби у буржоаску декадансу (Renoir, Matisse, Degas) по нашим музејима и, најзад, као што је ред и надасве патриотски, под старе дане, врати домовинским коренима и златној оставштини наших средњевековних владара.