Етничка структура становништва у Призренском санџаку 1571. године

Књига др. Татјане Катић „Опширни попис призренског санџака из 1571“ представља један од десетак најдрагоценијих извора о српској историји за период од пада под турску власт средином петнаестог века па до првог српског устанка почетком деветнаестог века. Попис је извршен пет година након смрти султана Сулејмана I, а 23 године пре спаљивања моштију Светог Саве на Врачару.

У време Сулејмана I (1520-1566) Турска је у Европи постигла највећа освајања (линк), али је у том периоду, насељавањем Срба у Хрватску, у војну крајину, истовремено постављен бедем којим је заустављен њен даљи напредак у Европи. Срби су у Турској на великој површини данашње Северне Македоније, Србије и Босне и Херцеговине представљали етнички хомогено становништво све до 1690. године, до „велике сеобе“ или до једног од највећих геноцида у историји човечанства када су нагло нестали на огромним просторанствима. Бекство муслимана из Мађарске 1683-1690. утицало је на промену етничке структуре управо у Рашкој области која је до тада била потпуно српска област.

Из пописа призренског санџака може се сазнати материјална страна живота тадашњег становништва Метохије, Ибарског Колашина, Пештера и долине Лима – велике области од Призрена до Бродарева код Пријепоља. То се може реконструисати на основу прикупљених пореза по пореским основицама: колико је било стоке и житарица, количински и по становнику?

Мени је мотив за квантификацију етничке структуре био сазнање да су Албанци пописани у 30-так села у нахији Хоча, у Призрену и још у два насеља нахије Призрен. Колико је тада Срба живело у овом санџаку и колики је то број у односу на данашњи број по областима овог санџака?

Националну структуру становништва по насељима извршио сам на основу структуре кругова по нацијама и у табели су приложени резултати обрачуна, а који су задовољили основну знатижељу.

Фотографије етничке структуре села нахија Призрен и Хоча доступне су на интернету (линк), као и за Рожаје (линк) где се пратећи линк могу сазнати и тада најчешћа и типична српска имена (нпр. Дабижив је једно од најчешћих и мени изненађење јер први пут прочитах за то име). Мој прорачун, уз све ограде за брзоплетост представљен је у табели:

 Нахија Призрен осим садашње општине Призрен укључивала је и Суву Реку, док се Хоча односи на Ораховац и Малишево. Насељавање Албанаца у 30-так села уз Бели Дрим извршено је, највероватније, из правца суседне Ђаковице која овим пописом није обухваћена, а преко ње је текло насељавање Албанаца пре „провале“ почетком осамнаестог века, када су прелазили у ислам, у Скадру узимали лажне потврде да су јањичари и почели да спроводе вишевековни терор над Србима у Метохији и на даље ка Косовском Поморављу и Косову.

Удео Албанаца у укупном становништву нахије Хоча био је око 20%, док су у нахији Призрен учествовали са око 5%, у целом санџаку њихов удео био је 4%.

Жежна обухвата села која су данас у општинама Лепосавић, Звечан и Зубин Поток и ово је била етнички најхомогенија српска нахија унутар санџака.

Трговиште обухвата општине Нови Пазар, Тутин и део садашње општине Сјенице и овде је 98% становништва био српске националности.

Бихор обухвата општине Рожаје, део Берана, новоформирану Петњицу, Бијело Поље и део општине Пријепоље. Овде се у неколико насеља појављују етнички Власи а у односу на Жежну и Трговиште има знатно више муслиманских кућа.

Од укупног броја муслиманских кућа (1.012) чак 428 је живело у граду Призрену, што је више од две петине укупног броја. И тада, као и до недавно, док Срби нису опустели села у којима су живели, важио је образац по коме су муслимани сконцентрисани и то на географски повољним локацијама, док су Срби живели у неприступачнијим местима и у горим животним условима – изложени хладноћи, дивљим животињама, са мање плодном земљом…

Уколико пођемо од претпоставке да је свака кућа имала у просеку по 6 становника у Призренском санџаку је живело око (ђаволских) 66,6 хиљада становника и у томе је Срба било око 56,9 хиљада, Албанаца хришћана 2,7 хиљада, муслимана 6,1 хиљада и Влаха око хиљаду. Уколико претпоставимо да су сви муслимани били етнички Албанци (што је далеко од реалног јер су Турци чинили већину у Призрену) и даље имамо однос 85:13 у корист Срба. Веома је могуће, због задружног устројства породица и избегавања плаћања пореза, да је број Срба по једној кући/баштини био много већи од шест.

Ово су само неки основни осврти и мисли након збирног прорачуна кућа по насељима и етницитету. На основу података о укупним порезима може се анализирати ниво развијености по областима санџака. Појединачним порезима могу се открити број стоке и упоредити са садашњим бројем. Могуће је утврдити правилност да уколико су муслимани живели у одређеним селима, да Срби нису чували свиње, или су их држали у мањем броју у односу на планинска насеља удаљена од муслимана.

Све су ово могућности за анализу и остају као задатак након задовољене првобитне знатижеље.

Књига др Татјане Катић захтева много већу пажњу од, на основу трагова по интернету, добијене.

П.С. Приложени текст ће бити коригован на основу накнадно уочених грешака.

https://www.avlija.me/wp-content/uploads/2018/12/PopisPrizrenskogsandzakaiz1571.pdf