Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Objavljeno u Blic-u 18.4.2012
Nivo industrijske proizvodnje u Srbiji danas je za dve trećine manji nego pre 23 godine. U tom periodu su gotovo sve zemlje u svetu bitno povećale nivo proizvodnje pa je Srbija na svetskoj mapi proizvodnje marginalizovana, te je potrebna lupa kako bi se uočilo imali čega što se u njoj proizvodi.
U periodu od 2000. do 2008. godine (da se ne bi stalno vraćali na 90-te koje su nam svima poznate) isproban je, potpuno bezuspešno, model zasnovan na privatizaciji uz potragu za makroekonomskom stabilnošću. Bezuspešno, jer je značio ogromnu preraspodelu resursa (ka strancima ili domaćim biznismenima), a bez ikakvih rezultata u pogledu rasta proizvodnje.
Da bi došlo do proizvodnog oporavka (i poljoprivrede, ne samo prerađivačke industrije) neophodno je da se konzistentno koncipiraju i sprovode ekonomske politike.
Pre njihovog definisanja i sprovođenja potrebno je da se oporezuje javno izgovorena reč “država” od političara, ekonomista, privrednika…Prekomerno korišćenje ove reči prikriva interese koji se njenom upotrebom ciljaju, te kada se izgovori “država će” valja potražiti u pozadini kome, kako i koliko preusmeriti novca svih poreskih obveznika.
Potrebno je da se pravilno definišu i implementiraju poreska, monetarna, industrijska i poljoprivredna politika.
Poreska politika, tačnije politika javne potrošnje, trebalo bi da najefikasnije troše novac poreskih obveznika na ciljane izvore budućeg ekonomskog rasta. Umesto populizma i deficita preći u pragmatizam i ravnotežu.
Monetarna politika bi kao primarni cilj trebalo da ima postizanje spoljne ravnoteže u zacrtanom roku od, recimo, pet ili sedam godina.
Industrijska politika bi trebalo da jasno identifikuje sektore čiji je rast potreban, finansijski podržan, i šta se očekuje od domaćih, a šta od inostranih firmi i preduzetnika.
Poljoprivredna politika bi trebalo da kroz system subvencija podrži više faze prerade u poljoprivrednoj proizvodnji: umesto proizvodnje i izvoza žitarica, proizvodnju mesa i prerađevina, umesto voća sokove…
Sve četiri politike bi trebalo da imaju i jasan prostorni karakter: kako da se kroz njihovo sprovođenje podstakne oporavak devastiranih krajeva Srbije, što je skoro cela površina Srbije izuzev dva grada i nekoliko opština.
Objavljeno u Blicu 18.4.2012!?!
Sve mi se čini da se ovakvi sadržaji, s’ vremena na vreme, redovno objavljuju od….. pa odvajkada.
Valjda kako bi se graždanija potsetila da mi u stvari veoma dobro znamo šta nam fali, i šta nam je činiti, i da jednom godišnje održimo i vakelu o tome, mada možda i neki moleban ne bi škodio?
Nažalost zadnji pasus:
„Sve četiri politike bi trebalo(!?!) da imaju jasan prostorni karakter:
kako da se kroz njihovo sprovođenje podstakne oporavak devastiranih krajeva Srbije, što je skoro cela površina Srbije izuzev dva grada i nekoliko opština.“
pruža i jasan zaključak da, kao i ranijih godina, od popravka stanja neće biti ništa.
Bez obzira odakle stižu fermani iz Stambola ili Brisela devastiranje se nastavlja.
Ovaj revolving tekst će se verovatno pojavljivati sve dok jednog dana ne bude pisalo:
„Srbija je u potpunosti devastirana od strane inkompetentnh nalickanih političkih praktikanata, nesposobne državne birokratije i nepismene administracije.“
cerski
Podseti me ovaj vremeplov… Ja sam, po narudzbini, negde 84-85 napisao tekst za jedne novine o socijalizaciji gubitaka u privredi. Bio je primer neke dve lokalne fabrike. Jedina razlika tada i danas je sto su te dve fabrike bile tada drustvene. U medjuvrenu su, i pored obilnih dotacija od strane lokalnih admistracija, obe fabrike prestale da postoje. U srpskom bioskopu uvek igra isti film, samo sto s godinama dolaze novi gledaoci, a bioskop je sve oronuliji, sa sve pocepanijim sedistima. Aparat za kokice je zardjao jos krajem proslog veka… Novi gledaoci u pocetku imaju elana, pa se neko vreme bave analizom prikazanog filma, a vremenom, kako stare i kako su gledali sve vise repriza, jedino razmisljaju kako da pobegne iz sale…