Ekonomski odnosi Srbije sa Ruskom Federacijom, osnovni potencijali i ograničenja

Ekonomske odnose Srbije sa Ruskom Federacijom, ali i sa drugim udaljenijim zemljama treba posmatrati u odnosu na ekonomska kretanja u Evropi gde se geografski nalazimo.

Od izbijanja Svetske ekonomske krize 2008 godine Evropska Unija se nalazi u dubokoj krizi, koja je mogla da sluti, ali sada sve više to i jeste, na višedecenijsku ekonomsku stagnaciju Japana, koja je počela na početku poslednje decenije prošlog veka. Nakon šest godina, u periodu januar-juli ove, u odnosu na 2008 godinu, Evropska Unija je povećala izvoz van integracije za 13,3%, dok je smanjila unutrašnju razmenu za 8,9% (у доларском исказу). U 2014 godini, u odnosu na 2013, izvoz unutar integracije povećan je za 7,4%, a u ostale zemlje je smanjen za 0,3%, što je delom i u vezi sa Ruskim sankcijama EU, ali i sa padom tražnje u Ukrajini, Rusiji i trećim zemljama.

Kada se pogledaju podaci iz svetske baze podataka MMF-a, do 2019 godine, može se videti da se sve zemlje Evrope nalaze pri dnu, ili na dnu liste, prema očekivanom rastu BDP-a u narednim godinama.

To znači da posmatrati Rusiju, ili Ukrajinu, Tursku, Egipat, Izrael, SAD, sasvim sve jedno, znači tražiti alternativno tržište gde
se može plasirati roba proizvedena u Srbiji.

Srbija je u 2013. godini povećala robni izvoz za impresivnih 47,5% i odnosu na vrednost u 2008. godini, sa 7,5 na 11 milijardi evra. Toliki rast nije uticao na oporavak proizvodnje u Srbiji, jer je unutrašnji pad tražnje bio daleko veći. Ako se pretpostavi da će se pad domaće tražnje nastaviti, plasman u inostranstvo još više dobija na značaju. Ukupna vrednost izvoza povećana je za pet godina za 3.545 miliona evra. Najveći doprinos ovom rastu došao je povećanjem izvoza u: Italiju (za 1.026 miliona evra), Nemačku (532), Rusiju (425), SAD (326), Rumuniju (321), Češku (140) i Tursku (135 miliona evra). Ovde su četiri zemlje članice EU i tri zemlje van ove unije, a ekonomski veoma velike: Rusija, SAD i Turska.

Udeo Rusije u ukupnom izvozu Srbije povećan je sa 5% u 2008 na 7,3% u 2013 godini, uz tendenciju da se dalje povećava, i da izvoz u ovu zemlju jednako vredi kao i izvoz u Italiju i Nemačku.

Specifičnost izvoza u Rusiju, u odnosu na izvoz u Italiju i Nemačku predstavlja međusobnim sankcijama EU i RF stvorena mogućnost da se iz naše zemlje plasiraju proizvodi koji bi mnogo značili za oporavak domaće proizvodnje, a što do ovog konflikta nije bio slučaj.

Srbija ima sporazum sa Ruskom Federacijom o preferencijalnom pristupu ovom velikom tržištu, ali su njegove mogućnosti male. Zašto bi neko proizvodio u Srbiji zarad plasmana robe u Rusiju, ukoliko može direktno da proizvodi u ovoj zemlji? Manje carinske stope za izvoz iz Srbije treba staviti u odnos sa troškovima transporta do Rusije i videti da su mogućnosti sporazuma male.

Ali, mogućnosti za oporavak domaće poljoprivrede izvozom u Rusiju su ogromne. U Srbiji dve petine stanovništva živi u selima. Pri tome, urbano stanovništvo je sve siromašnije, pa je i proizvodnja stočarstva i voćarstva za domaće tržište sve manje isplativa, a mogućnosti za plasman su sve manje. Ukoliko uzmemo u obzir slobodan pristup proizvođačima iz EU našeg tržišta, za par godina možemo se nadati potpunom uništavanju domaćeg stočnog fonda, dok voćarstvo neće izgubiti na svojoj atraktivnosti. Iz ove, nimalo svetle perspektive, treba posmatrati mogućnost plasmana mesa i mesnih prerađevina iz Srbije u Rusiju: kao prekid višedecenijskog negativnog trenda i početak oporavka stočarstva. Kroz rast izvoza mesa i mesnih prerađevina u Rusiju treba očekivati da će doći do obnove stočnog fonda i rasta prihoda seoskog stanovništva. A to će dalje značiti da će se usporiti negativni demografski trendovi na selu, ukoliko se pojavi perspektiva za dobru zaradu.

U vreme kada se događa implozija domaće tražnje, svaki devizni priliv postaje dragocen, ne samo od doznaka i od robnog izvoza, već i od izvoza usluga i iz drugih izvora.

U periodu januar-avgust broj noćenja turista iz Ruske Federacije iznosio je 109.807 i oni su za smeštajne kapacitete u Srbiji postali najbrojniji gosti (ne računajući domaće turiste, kojih je sve manje). Broj noćenja turista iz Rusije je povećan za 30,8%, u odnosu na isti period 2013 godine, a dolazak Putina će dodatno ubrzati ovaj trend i u 2015. godini. Broj noćenja stranaca u Srbiji povećan je za 590 hiljada od 2008 do 2013 godine, sa 1,4 miliona na 1,99 miliona. Iz Rusije je povećan sa 54 hiljada na 121 hiljada, a u ovoj godini verovatno će premašiti 150 hiljada, uz očekivanje daljeg rasta. U međusobnom propagandnom ratu i negativnoj kampanji između EU i Rusije ovo je još jedna dobra prilika da u Srbiji zarade ne samo hotelijeri, već i obični domaćini u seoskom turizmu.

U periodu od 2005. do 2013. godine ukupna vrednost neto priliva stranih direktnih investicija u Srbiju iznosila je 13,3 milijardi evra. U tome su kompanije registrovane u Ruskoj Federaciji bile na 8. mestu sa registrovanih 599 miliona evra ulaganja. Ova cifra je potcenjena jer ne uključuje reinvestiranu dobit NIS-a u proteklim godinama.

O potencijalnom značaju ulaganja iz Rusije za završetak privatizacije u Srbiji ne bih da spekulišem. Ukoliko se u medijima navodi neki biznismen iz Bugarske koji je u Srbiji upropastio dvocifren broj preduzeća, onda i kod ovih više od 500 firmi možemo očekivati trocifren broj skandala i pljačkaških privatizacija. Kao što je danas odgovor na rezultate prethodnih privatizacija „morali smo“, tako se i od ovog poslednjeg (?) talasa ne mogu očekivati neki povoljni rezultati, odakle god da dođu zainteresovane kompanije. Rezultati mnogo više zavise od moći i sposobnosti regulatornih i kontrolnih institucija u Srbiji da moguće zloupotrebe u procesu privatizacije  spreče i osujete.

Završiću uvodnim tekstom: odnose sa Ruskom Federacijom treba posmatrati iz ugla dugotrajnosti ekonomske krize u Evropskoj Uniji, i traženja alternativnih izvora za ekonomski rast. To čine sve članice ove integracije i skoro sve su od izbijanja ekonomske krize povećale izvoz u Rusiju.