Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Пре 42 године Кина је кренула путем економских реформи (линк). Одабране слике Кине некада и сада можете видети у тексту ББЦ-а (линк).
Мени су те 1978. родитељи купили кућу и вратили стан код три солитера (поред Јагодинске пиваре), вођени поштењем и паролом „имаш кућу – врати стан“. Већина становника садашње Србије и бивше Југославије била је тада омамљена општом похлепом да дође до стана од своје ООУР, да добије без рада велику имовину, и да стеченом имовином доживотно повећа плату на коју ће се жалити да је мала, превиђајући поклон од фирме који је постао лична својина за пар стотина марака 1993.
Спољни дуг је тих година експлодирао и камата на спољни дуг је увећана у време смрти друга Тита. Не треба сумњати да би, да је поживео још коју годину, гушио незадовољство народа и народности бруталном употребом силе, коje смо били сведоци од 9. марта 1991, па до данашњих дана. Овако нам је, сасвим незаслужено, остао у лепом сећању.
Економска реформа у Кини почела је пољопривредном реформом (доделом земље сељацима) и стварањем слободних зона за пословање странцима. Сељаци су у кратком времену доказали да нису лењи, већ да им је деценијама гушена предузимљивост, а странци су кренули да експлоатишу готово бесплатну радну снагу. И у Србији је, у претходних 12 година, радна снага доступна странцима бесплатно, у виду субвенција инвеститорима, али оне су временски ограничене, па могу да буду једини мотив за краткорочни долазак у Србију. Кинези нису давали такве позамашне субвенције странцима, већ су „снимали“ производне технологије, сами кренули да мућкају прашкове, методом покушаја до жељеног резултата, тј. производа, и укључивали све већи број радника у рад ових транснационалних компанија. Уз њих, кренуле су да ничу и домаће компаније, а по угледу на јапанске након Другог светског рата, када су Јапанци (касније и Корејци), куповали и/или копирали америчке технологије.
Кинези су примењујући економске реформе јасно знали шта су им циљеви и веома су водили рачуна да се кроз брзи економски раст не повећавају социјалне разлике. Лако се створи незадовољство народа, чак и када стандард расте по фантастичних 10% годишње, уколико се види да појединцима расте и по 100%. Комунистичка партија Кине, већ 42 године, пажљиво мери однос народног задовољства и личног богаћења садашњих милијардера.
Србија је, унутар Југославије, ушла у дужничко ропство, већ 1981, и до данас из ове тамнице није изашла, мада се баласта других социјалистичких република давно ослободила. Док су у Кини реформе до краја 80-тих већ довеле до фантастичног економског раста, Југославија је стагнирала и припремала се за катастрофу кроз крваве међуетничке сукобе. Онда су дошле 90-те, па повратак из изолације након 5.10.2000, и старо бреме дугова је враћено на готово сломљену кичму.
Какав је био однос стандарда становништва у Кини и у Србији те давне 1978? По глави становника, и по тадашњим односима курсева јуана и долара и немачке марке, у Кини је било расположиво по 81 евра годишње, док је у Србији било 1.785 евра. Имали смо 22 пута веће приходе по домаћинству од кинеских, у еврима, доларима или маркама, свеједно. Кинези нису имали ни четврт евра дневно по становнику (22 цента), и готово сви су били испод границе сиромаштва, док је у Србији (4,89 евра по становнику дневно) удео сиромашних био релативно мали. Што би отпевао Џони: „чини ми се, рођаче, да је стандард покварио људе, једу г..на и сањаре“.
У 2019, просечна кинеска породица имала је расположивих 4,5 хиљада евра (трошила је око 3 хиљаде, а штедела остатак), а српска 2,5 хиљада евра. У Кини су примања за 42 године повећана 56 пута, а у Србији за 42%.
Када се подаци из 1978. увећају са раст цена у Немачкој (2,3 пута за 42 године) тадашња потрошња у Кини вредела је садашњих 187 евра, а у Србији 4.124 евра. То значи да су се примања становништва у Кини у еврима реално повећала 24 пута, а у Србији смањила за 38,4%.
Кина ће и у наредним годинама наставити са економским реформама које додатно ослобађају приватну иницијативу милиона Кинеза. Србија ће и у наредним годинама да у аранжманима са ММФ-ом врши прерасподелу остатака државне имовине, створене највећим делом до 1978.
Шта нам је чинити?
За почетак, у економској области не чинити ништа. Сигуран сам да би у Србији економски раст експлодирао по стопама већим од 10% када би се манули „реформи“ и пустили креативне и предузимљиве људе да раде и да стварају. Уколико би се тако нешто догодило, држава би могла растуће приходе да усмерава на заштиту најсиромашнијих, на подстицање наталитета, на помоћ пољопривредницима и у друге намене у корист већине становника.