Ekonomska politika moje babe

Čest je, sasvim opravdan, i opšti komentar tipa „kako ovi vode ekonomiju i moja baba bi bolje vodila“. Rasprodaj šta je preostalo, zaduži, pa drži vodu dok majstori odu. U skladu sa ovakvim doživljajem i sprovođenjem ekonomske politike gotovo svaka baba (osim onih što piju rakiju i kockaju se) u Srbiji bi istu učinila boljim mestom za život i učinila bi kraj ovom četvrt vekovnom materijalnom raspadanju.

Post ima za cilj da oda počast davno umrlim mi bakama koje, ako već nisu vodile državu, su podigle decu, unučiće i najvećim delom sprovele mere štednje i rada, u odnosu na muške članove porodica.

Do moje osme godine, a njene smrti, podigla me je očeva majka Smiljana. Bez muža je ostala rano, pa je sav teret podizanja oca i strica bio na njoj. Obrazovanjem su deca mogla da dobiju šansu da se otisnu daleko od Ćićevca, ali nisu mogla daleko i od nasledne bolesti od koje je i moj otac, kao i njegov, umro u svojoj 43. godini. Valjda pri toj svesti da su oba sina završila fakultet u Beogradu, ali da time nisu završeni i svi poslovi, od bratovljevog rođenja, zatim i mog, Smiljana je do smrti bila uz nas. Bila je apsolut ljubavi koja se može pružiti unucima. Od ispaljivanja raketa u nju kao metu, do dugih šetnji po tadašnjem Svetozarevu (većina je znala moju baku sa njenim posopčićima) sva njena energija, pažnja i ljubav su bili posvećeni nama. Možda od ove bakine ljubavi imam ludačku hrabrost, kao da je baš ona iza mene kad sam suočen sa mnoštvom, masom, problemima… Kao što se moja majka za 10 godina u penziji častila jednim mesečnom čekom, da plati doktore i račune za lekove kada je imala upalu bubrega, tako je i moja baka, otkako je dobila porodičnu penziju pa do smrti sav novac prvo potrošila na sinove, pa na nas unuke.

Leti nas je čuvala mamina majka Ljubinka. I njen život  je tragična priča kao i očeve majke. Deda mi je između dva svetska rata radio u Beogradu u ministarstvu trgovine (i industrije…) i oženio je u svom selu obećavajući kako će je odvesti za Beograd.
Bila je 1939. godina i do početka rata joj je poručivao da se strpi u selu dok se on snađe sa stanom. Deda je iz Beograda pobegao 5. aprila 1941. Da se zatekao 6. ujutro u kafani gde je svakog jutra doručkovao, budućnosti ne bi bilo. Deda je (za razliku od očevog koji je interniran u Nemačku) voleo da kaže da je „ratovao pod Jorgan planinom“. Od prvog umrlog od neuhranjenosti, pa druge poginule u 16. godini, na red je došla moja majka 1945, da bi baba rodila još tetku i ujaka nakon rata. Deda je priča za sebe, od bekstva sa Banjice, obuke četnika na Juhoru, spašavanja Jevreja, do 15 meseci prinudnog rada (na mestu sadašnjeg Akva parka u Jagodini), i napuštanja posla u Paraćinu, jer je brat Petra Gračanina pitao „šta će ovaj Petrovićev ovde?“ (dedin ujak, načelnik sreza Jagodina pre rata). Uglavnom, deda je doneo odluku da provede život u materijalnoj bedi, kao glava jedne od najsiromašnijih porodica u selu, mada je bio i najobrazovaniji u istom.

Nesreća se sruči na žene, da li kroz gubitak muža u ratu, njegovu bolest i smrt, ili na neki treći način. Ljubinku je, njen Dušan, „prevario“ obećanjima o lepom životu u Beogradu… Interesantno je kako žene češće budu „prevarene“ a ne „zavedene“. Valjda prevara stvori gorčinu a zavođenje ljubav, ne znam.

Elem, kao i očeva majka, i ona je ceo život provela u radu, odricanjima u bedi, kako bi podigla decu i pružila im šta je od svog rada mogla da naplati. Ivo Andrić je u priči „Gospođica“  opisao sebičnost, bezosećajnost i pohlepu žene koja je proživela život samotnjački. Moje bake, kao i većina žena na ovim prostorima, predstavljaju suprotnost ovoj gospođici. Sa gospođicom im je zajednička ekonomska politika: „trpež, krpež“.

Bake se nikada u životu nisu zaduživale. Jesu za kokošje jaje, dok njihove ne snesu. U potrošnji su im deca bila prioritet. Investiranje u budućnost. Deca su im, u većini, završila fakultete. Znači, investiranje u znanje. Investicije i znanje kao prioriteti i principi mojih baba. Rad, trpež i krpež radi obrazovanja.

Koliko su ovakve babe udaljene od sadašnje ekonomske politike? Koliko razum od ludila. Prihvatati kredite kojima stranci finansiraju svoje interese u Srbiji, uzimati kredite bez obzira da li su oni neophodni, poklanjati preduzeća i poljoprivrednu zemlju strancima (i domaćim tajkunima, nema razlike, princip je „pokloniti tuđe“, preraspodela), šibicarski trošiti novac za nove preraspodele, a sirotinji pričati kako se dugovi prave zbog redovnih isplata penzija…