EK 5: Srbi i ovce, istorija i svetla budućnost

Некада давно, 1740. године, у Београду је живело осморо Срба! Тада су, у потпуно запустелој земљи Турци пореским олакшицама стимулисали узгој оваца. У кратком року, за седам година, њихов број је повећан 6,7 пута и достигао је 1,2 милиона.  То је било у складу са компаративним предностима: мало људи а много необрађене земље.

Историјски потсетник

Пре Бечког рата у читавом Београдском пашалуку могло је бити више ид 140.000 мушких глава, а 1704. године забележено је свега 18.000 харачких обвезника, хришћана и Јевреја, па излази да се харачко становништво смањило равно осам пута (губитак је већи јер су Јевреји раније плаћали своју џизју засебно, непосредно портиној харачкој канцеларији).

Овчарство је несумњиво спадало у оне привредне гране које су се у тако кратком времену, и управо у послератним условима, неповољним за земљорадњу због мањка становништва, могле најбрже опоравити… Могло би се израчунати да јеу Крушевачком и Смедеревском санџаку 1703. године било опорезовано око 180.000 а седам година касније око 1.200.000 оваца и коза (а јагњад и јарад?). Сточни фонд је у оба случаја могао бити већи, јер је држава свакако узимала у обзир поменуте привилегије војника и сејида.

Број харачких обвезника био је у сталном расту, те је увећан са 18.000 пореских глава 6.5.1704 на 25.500 27.12.1715.

Али, број оваца је увећаван знатно брже, па је на једну мушку главу 1704 долазило 10 оваца, а 1710. године 52,9 (1.200.000 : 22.670).

Број харачких обвезника, упркос „другој сеоби“ и ратним пустошењима повећан је са 25.500 у 1716 на 33.006 у 1741. години. Пораст броја за 25 година, упркос 6 година испуњених великим ратовима, погибијом, истребљењем, глађу, моријом и недаћама у збегу, бежањем у другу државу, вероватно је последица исељавања Срба из Косова и Метохије, Македоније и југа Србије, а под притиском Арбанаса.

Пописници су 1740. године нашли у Београду свега педесетак турских Јевреја у њиховој старој махали на Дунаву и цигло осморицу Срба у Вароши на Савском брежуљку и у Сава-махали.

И док се број пореских обвезника, упркос ратовима повећавао, шта се догодило са овцама, није нам познато.

Рекордан број оваца у Србији био је 1955. године, када их је било 5,7 милиона, а број је смањен на мање од 3 милиона 1976, а на мање од 2 милиона 1999. године.

Цитати, делимични и потпуни из: Радмила Тричковић „Београдски пашалук 1687-1739“

Према подацима РЗС-а, 1.12.2016 године број оваца у Србији био је 1.664.895 и смањен је за 6,9% у односу на исти датум 2015. године. Број оваца је, тако, пао испод броја оних који „блеје“ у Београду (1.679.043 средином 2015), са тенденцијом и да буде знатно мањи. Свеједно, када саберемо овце и блејаче и даље смо изнад броја оваца достигнутих пореским олакшицама 1710. године.

Некада давно, имена предака памтила су се по томе колико се пута тај предак „иљадио“, што значи да је имао више од хиљаду оваца. Од те давнине до данас Србија је у два светска рата била окупирана, па су окупаторске војске пљачкале стада оваца како би прехраниле војнике, и од тада се мало ко „иљади“ и чува већи број оваца.

Али, да се манемо прошлости и да пажљиво погледамо у садашњост, ради јасног увида у светлу будућност.

Укупан број оваца у свету, према проценама ФАО, био је око 1,2 милијарде у 2014. години. Највећи број оваца имали су Кина, Аустралија, Индија, Иран, Нигерија, Судан… Србија се налазила на ниском 70 месту, и од суседа већи број оваца имали су Румунија и Албанија.

Када из апсолутних пређемо у релативне показатеље, мало боље стојимо. На 1000 становника планете Земље долази по 163 оваца. Највише их има у Монголији, Новом Зеланду и у Аустралији, а у укупно 14 земаља је већи број оваца од људи. Ми нисмо те среће и код нас има само 245 оваца на 1000 становника, и по овом показатељу смо на 59. месту у свету. Лошији однос оваца спрам људи имају Бугарска, Хрватска и Мађарска од граничних земаља.

Овце не служе само за исхрану већ имају и много употребних функција у индустрији, што нам овде није тема. Рецимо да постоји пасивно и активно бављење овчарством, и да се по грлу овце може добити више или мање меса.

Када рангирамо земље по апсолутној количини произведеног меса Србија се још вишље пење по рангу и налазила се на 48. месту у свету са произведених 31,3 хиљада тона у 2013. години (од тада је производња смањена на око 26 хиљада тона). Већу производњу овчетине имала је само Румунија од суседних земаља. Податак о само 294 тона овчетине у БиХ изгледа као грешка, међутим, у најновијем саопштењу  о клању стоји да је нето тежина закланих оваца у децембру 2016 године била 81 тону (http://www.bhas.ba/saopstenja/2017/AGR_2016M12_005_01-BH.pdf), па је вероватно у Србији у обзир узета и „сива економија“, клање оваца у личној режији, док су се код БиХ користиле само званичне статистике кланичне индустрије.

Још бољи ранг добија Србија када се ова производња стави у однос са бројем становника, па се налази на високом 28 месту са 4,4 килограма овчетине по становнику. По овом показатељу само је Албанија испред Србије.

И на крају, Србија има најбољи ранг код извоза живих оваца, где се налази на високом 17 месту у свету. Извоз је смањен са 7 милиона евра у 2015. години на 5,6 милиона у 2016. години, па је вероватно Србија пала за пар позиција.

Светски извоз оваца повећан је 2,5 пута за 8 година, са 790 милиона евра у 2007. години на 2 милијарде евра у 2015. години. Највећу вредност извоза имали су Судан, Јордан, Аустралија, Сомалија и Румунија, док је испред Србије била, од суседних земаља, још и Мађарска.

Извоз оваца из Србије ишао је само у Црну Гору 2007. године, од 2008 .године иде и у БиХ, а новину представља извоз у Израел од 2015. године, и у Палестину од 2016. године.

Извозити овчeтину и прерађевине је, претпостављам, исплативије од продаје живих грла. Код меса, где је тржиште вредно скоро 6 милијарди евра, у извозу доминирају Нови Зеланд и Аустралија, испред УК, Ирске, Шпаније и Холандије са далеко мањим вредностима.