На нивоу СФРЈ удео индивидуалне пољопривреде у народном дохотку у 1980. години износио је 9,2%.
Народни доходак је са 43,3% учествовао у основним средствима по набавној вредности.
Ефикасност ОС је негативно корелисана са ОС по становнику: што је већи однос ОС по становнику, то је мањи однос народног дохотка по коришћеним ОС. Разлог је једноставан: периферне, пољопривредне општине немају велику вредност ОС, али имају доходак од пољопривреде, посебно од индивидуалне пољопривреде. И у 1980. години још увек је вршено преливање дохотка из сеоских средина у урбане средине, јер плодови индивидуалне пољопривреде нису зависили од социјалистичког развоја.
Из Србије изван КиМ и Војводине било је 27 општина међу 50 најефикаснијих. Са изузетком општина са албанском и муслиманском већином, ради се о малим општинама са изузетно дубоким демографским падом у претходних 45 и више година.
Са Косова је на листи 9 општина а из Војводине 5 па је укупно Србија учествовала са 42 општине међу првих 50.
Из Хрватске су овде Врбовец, Лудберг, Ђурђевац и Зелина, из БиХ Лакташи и Жепче, из Македоније Кратово и из Црне Горе Плав.

Најмању ефикасност произведеног НД у односу на ОС имале су општине са великим инфраструктурним објектима и велики губиташи, где је Обровац у Хрватској био најава за многе друге општине у којима ће губици једног великог производног предузећа бити већи од створеног дохотка свих осталих предузећа у индустрији и у свим осталим делатностима.
Неефикасност, или ниска ефикасност, је била релативно равноправно расподељена између република и покрајина: највише је било општина из БиХ (16), па из Србије изван и Хрватске (обе по 9), затим Словеније (6), Црне Горе и Македоније (обе по 4) а најмање из Војводине (само две).
