Đorđeviću ostavka! Ponižavanje i poštovanje

Александра Ђорђевића сам до појаве Николе Јокића на квалификацијама за претходну олимпијаду апсолутно обожавао (имам статистику свих његових поена датих у репрезентацијама распаднутих Југославија, писану у реалном времену). На тим припремама сам се, након 15 година, одушевио једним кошаркашем: Николом. Дебељко, маса која се вуче по терену, а центар је тима, мозак екипе. На олимпијади у Бразилу разочарао ме је Ђорђевић јер му је једино против Американаца дао минутажу коју заслужује. Зар онај који је најзаслужнији за долазак Србије на олимпијаду не треба да има и највећу минутажу у екипи, ако због младости (?) већ није и њен капитен?

Јавне прозивке Ђорђевића упућене Јокићу претходних година требало је да утичу да Никола, докле год је Александар селектор, не заигра за национални тим. Зашто би долазио и губио време, свој одмор од напорне сезоне, код човека који има потребу да га понижава? А он израста у кошаркашког великана који ће, попут Ђоковића у тенису, иза себе оставити мноштво рекорда у најјачој лиги на свету.

Американци показују поштовање својим играчима и стартна петорка означава пет најзаслужнијих играча за тим. Може неко одиграти по минут на почетку прве и треће четвртине, али је својом претходном игром заслужио да изађе као стартер.

Нисам испратио претходне утакмице на светском првенству али ме је изненадила стартна петорка Србије против Шпаније: Јовић, Богдановић, Бирчевић, Лучић и Милутинов. Да ли је била намера да се са овом петорком изгуби утакмица? (Чему толико центара у тиму и у којој репрезентацији капитен седи на клупи?)

Уколико Ђорђевић не поштује Јокића, зашто би га судије поштовале?

А Јокић је, по мени, нови Владе Дивац, емотивни вођа националног тима који би из свих играча требало да извуче више него што су они сами свесни да могу, као што то већ чини у Денверу.

Бесно сам рекао супрузи и сину да ће најгоре након овог пораза бити када Ђорђевић оптужи Јокића за пораз (https://www.b92.net/sport/kina2019/vesti.php?nav_id=1588406 ) што се, на неки начин, и догодило.

Дубоко сам разочаран у Ђорђевића, мог идола из младости, јер очигледно да он није сазрео, да је једно сујетно дериште које не заслужује да буде селектор кошаркашке репрезентације. Због Јокића на првом месту.

Ово сам написао након пораза против Шпаније, а меч са Аргентином био је предвидив наставак распада репрезентације.

Овде бих додао још пар питања.

Колико година су имали Петровић, Паспаљ, Кукоч, Рађа, Дивац, Ђорђевић и други када су 1987-1991. доминирали светском кошарком?

Да ли превише изгубљених лопти против Шпаније и Аргентине указује на чињеницу да репрезентативни тим није ни формиран?

Колико још пораза националног тима Ђорђевић треба да направи да би признао да није квалификован да буде селектор?

Да ли је однос Ђорђевића према Јокићу одраз општег стања у српском друштву: потпуне идиотизације, агресије и непоштовања вредности?

Можда је одговор дао Владимир Судар: https://rs.sputniknews.com/zivot/201909091120796289-tajna-uspeha-srpskih-odbojkasica-gde-nema-para-ima-zlata-/

Још увек није касно да се око Богдановића и Јокића формира знатно подмлађен тим који ће за 3-4 године доминирати светском репрезентативном кошарком. Само, хоће ли се то и догодити?