Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Према подацима ФАО, просечан дневни унос KCal по особи у свету износи 2.870, а у ЕУ он је знатно већи и износи 3.416 KCal. Док је овај однос код биљних производа уједначен (2.362 према 2.424) код меса је он у корист ЕУ већи скоро два пута (508 према 993). Још када би из светског просека искључили ЕУ и друге развијене земље, однос био још повољнији, у корист месождерства у развијеним земљама, а у односу на исхрану у земљама трећег света.
Србија није у ЕУ, и ка њој озбиљно стреми, на том је политичком смеру и путу, али је народ на странпутици па се баш и не храни добро, рецимо да пости. Србија се налази на 100 месту међу 174 земаља са подацима, са 2.724 KCal по особи, у томе 2.080 биљног а 644 животињског порекла. У односу на светски просек просечан грађанин Србије уноси за 5,1% мање KCal, у томе мање за 11,9% биљног, а више за 26,8% животињског порекла. У односу на ЕУ којој стреми, просечан грађанин Србије уноси за 20,3% мање KCal, у чему за 14,2% мање биљног, а за чак 35,1% мање животињског порекла. Једино Кипар од земаља ЕУ и Европе има мањи унос енергетске вредности, али као приморска и топла земља то је у складу са окружењем и потребама, баш попут Јапана где је унос у односу на Србију само 5 KCal мањи (у томе већи за 86 биљног, а мањи за 91 животињског порекла).
У поређењу са светским просеком треба имати на уму старосну структуру становништва, где је у свету много више деце, а која много мање једу…
И док Срби држе дијету, Албанци све више једу. У српским подацима су и наши држављани са подручја КиМ, што можда и прикрива негативне тенденције: Албанци са Косова и Метохије све више једу, што држи укупне податке стабилним, а сакрива чињеницу да Срби и остали народи у Србији све мање једу. Такође, просек сакрива разлику између руралне и урбане исхране. Ако претпоставимо да сеоско становништво може себи да пришушти знад 3.000 KCal, колико је онда урбано становништво испод просечне вредности?
Како било, у 2006 години Албанци су више уносили хранљивих састојака за 5,8%, а у 2011г за 11%, повећавајући дневни унос KCal са 2.855 на 3.023. Срби (и суграђани Албанци на КиМ) су незнатно повећали унос са 2.699 на 2.724 KCal. Али ови подаци не укључују реформске мере из 2015 године, као и све наредне које ће смањити број запослених у јавном сектору, са последицама по расположивост хране у просечном дневном менију… На основу овог повећања разлике, у периоду од 2006 до 2011 године, можемо закључити да су до 2000 или до 2001 године становници Србије уносили више KCal од становника Албаније. Још када би се вратили у много даљу прошлост када су Албанци прелазили границу Албаније према Југославији, до каквих би података, у корист Србије, дошли?
Албански показатељи о структури уноса KCal, прави су показатељ здравог живота у односу на нездрав у Србији: више једу пиринча, маслинки, поврћа, парадајза, воћа, грожђа, говедине, пилетине и много више млечних производа, док се у Србији више једу прасетина, отпаци од меса, скоро три пута више конзумирају алкохолна пића, шећер и заслађивачи и житарице…
Помисао колико је недовољна исхрана штетна по психофизичко здравље подсетила ме је на књигу Љубомира Ж Мићића „Златибор“ у којој пише:
„… Поред свега овога живот је Златибораца тежак и мучан. Често приходима од земље не може ни порез да исплати, а камо ли да се народ исхрани (често се из њиве не добије ни половина од семена). Тек ¼ домаћина може да се исхрани приходом од својих њива, а остали купују жито после месец дана од жетве. Хране се највише овсеницом, хлебом од зоби (овса). Зоб је врло рђава, мало је „језгарице“ и спољна кошуљица – „ос“ је празна и само је може измлети јако камење („косовац“). Овај хлеб је црн и „гњецован“, напечен да би био спорији и непријатна задаха…
Услед тога из године у годину Златиборци, некад познати као горостасни и разборити, физички пропадају, јер их мучи глад, тежак и напоран рад и рђаве животне прилике. Старих људи је све мање, а младићи неразвијени и за војску неспособни. Руке су им испуцале, лице лишаво, заперутало и од глади испијено, леђа погнута од терета, поглед очајан и пун страха од глади“.
