Dobošarska ekonomija (1): Privredna banka Priboj

Džoni je pre više od 30 godina otpevao „dva put se ne šalju tenkovi na radnike“. Danas se koriste mnogo suptilnija oružja od tenkova: medijska propagandna mašinerija u svim elektronskim i neelektronskim vidovima.

Da je pljačkanje privrede i građana od banaka najviši državni interes, to nije sporno, niti se može dovesti u pitanje. Ali ja bih da postavim par pitanja na koja, ovako glup, ne znam odgovor.

U propagandnoj larmi iznose se dve slične cifre: da je dubioza Privredne banke Beograd oko 6 milijardi dinara, i da su sumnjivi bilansi u FAP-u Priboj toliko otprilike. I dok za preuzimanje dugova Privredne banke Beograd, „na teret poreskih obveznika“ (lepo je da su konačno stvari počele da se zovu pravim imenom) nije potreban ni zakon, ni dozvola skupštine, ni zdrav razum, ove iz Priboja treba nagrditi kao najgore državne neprijatelje.

Dakle, nećemo postaviti pitanje zašto se spašavaju banke, bez obzira na cenu. I zašto se 6 milijardi dinara knjigovodstvene vrednosti zaliha u bilansu FAP Priboj toliko numerički pominje baš u istom trenutku. Prilažem bilanse FAP-a za one koji su
mnogo stručniji od mene za te analize i rabote.

Meni se „javljaju“ ova pitanja:

–         Koliko su Svetska banka i druge MFI (međunarodne finansijske institucije) odobrile kredita u prethodnih 13 godina, i kojim konsultantskim kućama, da proces restrukturiranja preduzeća ovoliko dugo traje?

–         Da li je lakše prodati kompletnu teritoriju opštine Priboj nekom Bošnjaku, Turčinu, Albancu, Arapinu, ili petom kapitalisti nesumnjivo stečenog kapitala, umesto da se dalje „sipa novac u bunar“, kroz subvencije i na druge načine?

–         Ukoliko se „700 miliona dolara sipa u bunar“ svake godine, interesantno bi bilo uporediti udeo subvencija u BDP-u Srbije sa zemljama OECD-a i drugim sa dostupnim podacima i videti da li je naš bunar najdublji ili najplići?

Teritorija opštine Priboj iznosi 553 kvadratna kilometra, što je 55.300 hektara. Ukoliko bi primenili „dobošarsku cenu“ od 500 evra po hektaru, nekom „Investitoru“ bi bilo potrebno da je kupi, u celini celosti, rekao bi Žika Obretković, 27,7 miliona evra. Malo manje za šume i livade, a malo više za ruine od kuća i stanova, ali ne mnogo ni više ni manje od ove cene.

Ne želim da pišem Opelo za Priboj, jer nije još stigao red na ovu opštinu, jer ima mnogo većih sirotinja od Pribojske, ali prilažem „ličnu kartu“ o broju stanovnika, rođenih, umrlih, izgrađenih stanova…

Uskoro će biti objavljeni rezultati popisa stanovništva u Bosni i Hercegovini. Putovao sam autobusom od Trebinja do Užica i osnovni utisak mi je bila gustina naseljenosti u Goraždu u odnosu na teritoriju pre njega (Bileća, Gacko, Foča) i posle njega (do Užica je samo Višegrad omanji gradić). Bošnjaci nemaju „rezervnu državu“, i žive na zemlji koja je njihova. Srbima teritorije bez ljudi ništa ne znače, u Republici Srpskoj i u Srbiji. Prazne uvek neko može da popuni. Da, Priboj je tu negde, između Goražda i Prijepolja. Možda bi bilo idealno da se  sa dobijenim novcem odmah isele u Rusiju. Da se ne bi dva puta selili, kao u vicu o Albancu koji kupuje kuću od Srbina, pa plaća duplu cenu, da odmah kupi stan u Moskvi, kako ne bi kupovao prvo stan u Beogradu.

Zaboravih, četiri mesečna bruto fonda zarada iznose oko 245 miliona dinara, a prosečna bruto zarada je 41.874 dinara u prošloj godini. Sam život u samoodbrani, reklo bi se, kada se pogledaju milijarde kojima se saniraju banke. Do sledeće pljačke.