Динамика малопродаје у Европи 2000-2020. или лепота је у оку посматрача

Када се отвори саопштење Евростата (линк) може се ући у базу података о малопродаји а затим одабрати жељени параметри о времену, врсти индекса (номинални, реални…), врсти промета (прехрамбени, непрехрамбени, гориво за аутомобиле, интернет продаје…) и други.

Да би се разумело и значење конкретних показатеља неопходно је и неко предзнање о конкретним економијама. Шта се догађало у Луксембургу или Данској, на пример, не знам, а шта се догађало у Србији ипак је нешто шта свако ко је живео овде разуме много боље од пуког навођења сирових резултата.

Узмимо на пример чињеницу да је Србија имала, након Румуније, највећи раст промета у малопродаји од краја 2000. до данас. Реални промет у малопродаји повећан је 3,8 пута у Румунији па следи Србија са 3,5 пута, испред Бугарске, Литваније, Црне Горе, Пољске, Естоније, Словачке и Латвије. Значи, све земље у врху су из Источне Европе. Нема података у бази за 1990, али они би показали колико се велики слом догодио до 1995, у већини источно-европских земаља, након кога је уследио опоравак и раст.

Србија је овде специфична зато што је тада излазила из економске изолације и последица санкција УН, које су трајале до краја 1995, али и бомбардовања НАТО-а и режима С. Милошевића. Осим што је основица била изузетно ниска, Србија је имала и велики удео сиве економије (шверца) и десетине хиљада малих продавница и трафика који нису улазили у овај показатељ промета у малопродаји. Када се посматра само динамика од краја 2000. до јуна 2008, Србија је имала убедљиво најбржи раст промета у малопродаји, јер је он повећан 3,9 пута, а у Румунији 2,7 пута.

У том периоду, до средине 2008, догодила се експанзија промета преко трговинских ланаца Делта, Меркатор, Идеа (Конзум), Србија је била друга по броју шопинг-молова у свету који су изграђени у 2008, и готово да је остала без десетина хиљада породичних фирми, радњи и трафика, где су грађани и сељаци могли да купе производе „на црту“, да добију оно што им је потребно одмах, а да донесу новац када приме пензије или социјалну помоћ. Да ли је овај импресиван статистички раст из угла породичног предузетништва и преживљавања становништва био добар и пожељан?

У односу на јун 2008, у Србији је промет у јулу ове године био мањи за 9,7%. Дубљи пад од Србије имале су Шпанија, Италија, Грчка и Луксембург, земље које имају и нижи промет него 2000. Значи, у претходних 12 година у Србији је смањен промет за готово 10%, а ако то коригујемо за смањени број становника, пад је доста нижи, око 5%, не рачунајући ефекат миграција. Осам година је нагло растао стандард становништва, које се при томе и брзо задуживало, да би 12 година трајала стагнација стандарда уз наслеђене и нове дугове. Поређење са 2008. је депресивно и није пожељно.

У односу на јул 2019, у Србији је промет повећан за 4,4% и само Норвешка, Ирска, Холандија, Француска и Данска имају већи раст промета. Да ли је то разлог за задовољство, уколико узмемо у обзир и то колико је дуга стагнација у претходних 12 година, а да при томе не узимамо у обзир колико је промет у Србији заправо смањен у односу на 1990, или колико је вредност промета по становнику већа у Норвешкој и осталим земљама: 7 до 10 и више пута?

Црна Гора има највећи пад промета у Европи (-31,3%), затим Бугарска и Италија. Становнике Бугарске председник и јавни тужилац тешко да могу да утеше чињеницом да је ова земља имала најбржи раст промета у Европи, након Румуније и Србије, од 2000, уколико они осећају опште присутну корупцију и друге негативне појаве.

А кад смо код статистике, на пример, просечан раст промета 3,5 пута може да значи да је једној особи потрошња повећана 100 пута, а да је код 99 особа остала иста, или мања, као и пре 12 или 20 година. Имамо и ове руколомце из Црне Горе и разнесене у Бемвејима у мом комшилуку на Новом Београду, чија потрошња подиже укупан индекс промета у Србији, а извори прихода им нису статистички видљиви, али њихова злодела већина становника осећа као неправду и личну несигурност.

Добро је да немамо упоредиве показатеље за све европске земље од 1990, јер ни најбољи посматрач не би могао да пронађе ништа лепо.