Da prodamo, Jano dušo, kolo da igramo

Danima uživajući u Štulićevoj obradi „Tamo daleko“ na YouTube mi se kao prvi srodni izbor nudio Faith No More sa EXIT-a 2010 sa obradom „Ajde Jano“. Idealan izbor za moja višemesečna opterećenja u vezi sa neumerenim zaduživanjem i posledicama za višedecenijsku budućnost: da prodamo, Jano dušo, samo da igramo.

http://www.youtube.com/watch?feature=fvwp&v=Fs3z-k90ync&NR=1

Reklo bi se da su naši političari tipični predstavnici naroda (kakav narod, takva vlast), da bi svi da zaigraju i da uđu u kolo. Dok traje muzika. Neki će zbrisati u inostranstvo, kad muzika stane, neki će potrčati ka česmi da operu ruke… A onda će „zli bankari“ zakucati svima na vrata, i njima i nama.

Osnovni problem u Srbiji je politički sistem koji je uzrok i ekonomskim problemima jer je politički vrh države potpuno otuđen od naroda i od sistema odgovornosti. Šifrovana politika procenata ne poznaje ljude koji su te procente napravili. Bitno je doći do magičnog procenta i probati da se on nađe u 50,1% zbirno-vladajućih procenata.

Kada se ova procentaška magija završi jedan čovek može da ima sumanutu ideju, da je isturi ispred svojih procenat-poslanika, da je verifikuje procenat parlamentom i da najveće štetočinstvo postane legitimna volja skupštinske većine i naroda.

Da iza svakog poslanika postoji konkretna izborna jedinica u kojoj treba da i u narednim izborima ostvari većinu, mnoštvo ovakvih sumanutih ideja ne bi prošlo kroz parlament, pa i da u njemu vladajuća većima ima tri četvrtine od sto procenata.

U sumanute ideje svrstavam:

–          Nuđenje preduzeća i oranica arapskim šeicima. Na lepe oči dobiju zemlju i imovinu očišćenu od dugova i na još lepši osmeh obećanje da će tu proizvoditi i odatle hraniti svoje sunarodnike. Pokloniti, preuzeti dugove, imati potraživanja od restitucije, pustiti hranu da ide bez PDV-a jer je „izvoz“, okupirati zaleđinu Beograda (već je pod poluokupacijom)…

–          Kupovina aviona od Airbus-a na kredit (interes da nekome fakturišu plasman, a i kredit je ponuda koja se ne odbija), čišćenje bilansa JAT-a (javni dug, gubitak iznad visine kapitala 3,5 milijardi dinara krajem 2011), strateško partnerstvo gde nama ostaje dug za avione, a „partneru“ avioni, licenca i ko zna šta još…

– Izgradnja hidroelektrana na Ibru, Velikoj Moravi, Drini, Dunavu od kojih će koristi imati samo Italija i Nemačka, kroz izvoz zelene energije (oslobođeno PDV-a), a štetu lokalno stanovništvo koje će biti iseljeno ili će ostati bez oranica.

– Država kupila Prvi maj i prodala Muri milan-knezevic/drzava-kupila-prvi-maj-i-poklonila-muri/

Spisak može da bude dug kao endless song Nick Cave-a „Babe, I am on Fire“. Ma, mnogo duži.

Duge zimske noći planirao sam da provedem u čitanju srpske istorije, 30 godina nakon njenog otkrivanja (čitao sam na letovanju „Vreme Smrti“ Dobrice Ćosića i pitao „jel smo mi Srbi?“, na šta su mi roditelji klimnuli glavom potvrdno, bez želje da progovore na tu temu; razumeo sam da je to neki greh, pa sam se kao grešnik zaintesovao za istoriju), ali ću morati opet da čitam Domanovića, jer kao potomci velikih junaka dobismo stvarnost koju zaslužujemo. Ili ne?