Cena uvoznog gasa ili Srbija Banana Republika

Novi premijer Srbije, u iščekivanju da će uskoro postati, izjavio je kako ima da lete ti što najavljuju ili žele poskupljenja. Parafraziram.

 

Ukoliko su cene na nivou kojim se stvara gubitak (smanjuje vrednost preduzeća) onda je logično da do poskupljenja mora da dođe. Na prvom mestu električne energije, a kako bi EPS nakon više od 20 godina krenuo da investira profit u nove elektrane (termo, hidro, vetro, kakve god). Isto tako, ukoliko Srbijagas uvozi po cenama koje su veće od cena po kojima distribuira gas, logično je da ili poskupi ili da ne uvozi.

 

Ove izjave su me zainteresovale da proverim cene po kojima je prirodni gas uvožen u prošloj godini. U 2009. godini sam konstantovao da je uvoz bio skuplji za jedan evro po toni (što su gasni debelokošci kvalifikovali kao neistinu i neznanje, a ja samo navodim zvanične svetske podatke o uvozu po zemljama, bez da me interesuju jedinice mere i ostale gasovite velikostručnosti) samo za Hrvatsku i BiH, u odnosu na cenu po kojoj je Srbija uvozila, a da je u 2010. godini veću uvoznu cenu imalo petnaestak zemalja, uključujući i Nemačku.

 

Najnovije informacije po medijima su me naterale da proverim cenu u 2011. godini. Bila je đavolskih 666 dolara (da prepolovim grešku, neću u evrima) po toni, to jest kubnom metru. Prosečna svetska cena bila je 466 dolara, što je tačno 30% manje u odnosu na našu uvoznu cenu.

 

Veću cenu od Srbije imale su, opet, BiH i Hrvatska, ali i Švedska, Čile i Singapur, ne računajući 13 zemalja sa količinom od par tona. Znači bili smo šesti po skupoći gasa koji je uvožen u svetu. Da smo istu količinu uvezli po prosečnoj svetskoj ceni platili bi 635 a ne 907 miliona dolara, za 272 miliona manje u odnosu na realizovanu.

 

Sad, imamo dotok gasa samo preko Mađarske, ali je za Bajatovića kao direktora Srbijagasa valjda osnovni zadatak da pregovara o nižoj ceni po kojoj se uvozi i sa Rusima i sa Mađarima. Južni tok sigurno neće biti završen do kraja mandata nove vlade, ukoliko uopšte bude započet.

 

Bajatović je inače uneo veoma veliku svežinu u medijima o ekonomskoj politici, te ne bih da njegove ideje kvalifikujem kao idiotske, što je učinio Stojan Stamenković. U opštoj bezidejnosti bolje je imati ikakve ideje nego slepo slušati horsko ekonomsko pevanje o fiskalnoj konsolidaciji, povećanju stope PDV-a, i slično.

 

Ono što mi izaziva osećaj gađenja je antidržavno ponašanje „državnog vrha“.

 

Ruski krediti Srbiji bili su minirani u pokušaju realizacije od onih koji su se zalagali da moguće projekte rade zapadne firme. Na primer, francuske kompanije da rade beogradski metro. Neće ga graditi, ali bitno je da ga ne grade Rusi.

 

Labus je pre deset godina od Kineza tražio sa nam otpišu dvotrećinski kredit koji je Kina odobrila Srbiji pod sankcijama. Zbog toga Kinezi ulažu u Bugarsku, Hrvatsku, druge zemlje, jer našu doživljavaju kao neozbiljnu.

 

Kada ovim primerima dodamo pokušaj prodaje Telekoma, memorandum o Đerdapu 3 sa Nemcima, odlazak US Steela, uslove sa Fijatom za koje ne znamo, zaista zaslužujemo da budemo bedni koliko jesmo, i da nikada ni ne doživimo da, u proseku, živimo bolje.